PRIZNANJE MONSTRUMA JE NEŠTO NAJUŽASNIJE: Najteže nam je kada razgovaramo sa ubicama dece

Policijski forenzičar-psiholog Goran Kojić kaže za Kurir da je svako ubistvo teško, ali kao najteže slučajeve u svojoj karijeri navodi one u kojima su žrtve deca.

- Posao iziskuje da se uključite u analizu svih činjenica vezanih za izvršenje, uključujući i obdukcione nalaze sudske medicine i tako dalje, načina na koje je delo izvršeno, stepen bola koji je to dete trpelo dok je umiralo. Dešavalo se da u trenutku pomislim da se to moglo desiti i mom detetu. Naravno, ti slučajevi sa decom teško padaju i kolegama koje nemaju decu i porodicu i oni, primetio sam, to doživljavaju izuzetno teško. Razgovarajući sa kolegom koji je vrhunski ekspert sudske medicine, pitao sam ga šta mu je najteže, rekao je: „Manje-više uđeš u rutinu, ali kad ti je onaj koga radiš na stolu sličnog uzrasta kao tvoje dete, na to ne možeš da se navikneš” - objašnjava Kojić i dodaje da se to, srećom, ne dešava često.

Teško detinjstvo

On objašnjava da je, u slučajevima ubica dece, kad je ulazio u njihovu porodičnu istoriju primetio da su te ličnosti najčešće formirane u nesređenoj porodici.

- Pokaže se da je i sam zapravo bio žrtva nasilja ili da je prisustvovao nasilju roditelja ili prema deci. Ili je u pitanju dete koje se formira, naročito u prvih pet godina, bez roditelja ili samo sa jednim roditeljem koji se ne bavi njim, pa to dete relativno brzo prihvati model ponašanja vršnjaka, koji su najčešće iz sličnih priča. Takva osoba prvo krivično delo uradi kao maloletnik, pa ode u popravni dom, tamo se usavrši u tim veštinama, pa čim napuni 18 godina, završi u zatvoru. Tamo opet zatvorska sredina utiče na formiranje karaktera ličnosti u negativnom smislu i kada izađe, eto potencijalnog problema - objašnjava Kojić.

Prema njegovim rečima, jedan od najtežih slučajeva na kom je radio desio se u Požarevcu, gde je psihički poremećen čovek pokušao da siluje devojčicu, a potom ju je izmasakrirao nožem.

- Sama činjenica da imate dete koje je izbodeno 76 puta je dovoljno teška. Dok sam ga ispitivao, bio je hladnokrvan, sve vreme je negirao da je to uradio. Međutim, forenzičkim nalazima je dokazano da je to počinio. Bilo je tu priznanje dečaka koga je naterao da i on izbode devojčicu, a i drugih maloletnika koji su bili očevici - kaže Kojić.

Jezive priče

Ono što je najgore, kako kaže, jeste to da je u slučaj upleten tada maloletnik, koji je bio saizvršilac, ali i žrtva.

- Tokom ispitivanja došlo se do jezivih informacija, kojima je otkriveno da ga je zapravo ubica naterao, ucenio da je i on nekoliko puta ubode nožem. Obavio sam desetine razgovora s tim dečakom. Nažalost, i od njega kako raste može da se očekuje sve najgore. On je u psihološkom smislu tempirana bomba, njega samo bog može da sačuva da ne napravi nešto slično - navodi Kojić. Slučaj koji je pomenuo desio se pre 14 godina. Reč je o ubistvu Milice Miloradović (13), čije je telo pronađeno 2. februara 2006. Devojčicin nestanak prijavljen je 30. januara, a četiri dana kasnije nađeno je telo, na kome je bilo 76 uboda nožem. Policija je imala 20 osumnjičenih, ali je otkriveno da je zločin zapravo počinio Mališa Milenković, koji je tada imao 41 godinu. Milenković je osuđen na 40 godina zatvora.

RAZGOVOR SA OSUMNJIČENIM MLADIĆEM Zaplakao je i rekao mi da je ubio oca i isekao ga na delove

Slučaj koji je Goranu Kojiću ostao urezan u sećanje bio je razgovor s mladićem koji je ubio oca, isekao ga na delove i bacio u jezero.

- Kad sam razgovarao sa njim, imao sam sve informacije koje su inspektori saznali o njemu. Odrastao je u rasturenoj porodici. Otac alkoholičar, nebrojeno prijava za nasilje u porodici, otac tukao i zlostavljao sina, njegovu sestru i majku. Komšije godinama čuju ciku i vrisku iz njihove kuće. Bilo je čudno što je taj čovek tek tako nestao, a da je njegov nestanak prijavio sin koga je čitav život maltretirao. Naravno, prvi na koga sumnja pada je sin, pošto je majka otišla. Kad je došao na ispitivanje i kad sam samo malo psihološki ušao u pozadinu priče, shvatio sam da tu ima nešto. Pokušao sam da mu objasnim da, s obzirom na to kakav je život pored njega imao, da bih mogao da razumem i da ga je on ubio - objašnjava Kojić i nastavlja:

- On je nastavio s pričom da je otac otišao da prokocka novac s nekim prostitutkama i da se to dešavalo ranije, kao i da će se vratiti kad novca više ne bude bilo. Međutim, u njegovom ponašanju postojali su neki pokazatelji na osnovu kojih je moglo da se prepozna da postoji nešto iza toga i da to da on ne zna šta se desilo zapravo nije istina. Na kraju je zaplakao i sve do detalja ispričao - da je oca ubio i delove tela bacio u jezero.

I o ovom slučaju su svi mediji izveštavali, a desio se u februaru pre osam godina u selu Vukošić kod Vladimiraca. Tada je Dejan Ilić, koji je tada imao 34 godine, u kući sekirom ubio oca Radovana (53), a zatim njegovo telo isekao. Delove tela je stavio u torbe i džakove i bacio u Tabanovačko jezero. Unakaženo telo pronašli su ribari u jezeru i tada je krenula istraga.

DR MILAN ŽARKOVIĆ O ZLOČINCU IZ POHORSKE Ubio sam dečaka, trebalo je da bude u školi, a ne u stanu!

Ovo je 1993. godine izjavio Ilija Vujić, koji je hladnokrvno ubio majku, sina i psa, kaže naš sagovornik

Profesor kriminalističke taktike na Kriminalističko-policijskoj akademiji dr Milan Žarković, s kojim je Kojić radio na emisiji „Motiv”, koja se emituje na televiziji Kurir, prisetio se slučaja u Pohorskoj ulici, kada su brutalno ubijeni majka, sin i pas, a koji se desio pre skoro tri decenije.

Brutalno ubistvo

- Te 1993 godine ubijeni su žena i njen sin. Kada je ubica uhvaćen, inspektor ga je pitao zašto je ubio dete. Jasno je zašto je ubio majku, tražio je da mu kaže gde je novac, ali dete?! On je na to rekao: „Ko ga je*e, on je trebalo da bude u školi, nije trebalo da bude tu.” Toliko o onima koji su sposobni da ubiju dete i njihovom osećaju - kaže Žarković.

Inače, podsetimo, slučaj u Pohorskoj, koji je pomenuo profesor Žarković, ostao je zapamćen kao najbrutalnije ubistvo. Desio se u decembru 1993, kada je Ilija Vujić, koji je tada imao 26 godina, s prijateljem ušao u stan i pištoljem s prigušivačem ubio Veru (42) i Davora (13) Židića, ali i njihovog psa. Ilija Vujić osuđen je na smrt godinu dana kasnije, ali je pomilovan, pa služi kaznu od 40 godina.

U to vreme kolale su priče da je monstruznom ubistvu prethodilo to što je navodno Žarko Židić, inače stomatolog, kupio svom sinu Davoru patike od 100 maraka. Deca su pričala da njegov otac ima mnogo para, da u stanu ima i oko pola miliona maraka, što nije bilo tačno.

Hvalio se zločinom

Porodicu je na osnovu te priče tipovao Ilijin drug kod koga je on navodno bio neko vreme. Otišli su na adresu, vrata im je otvorila nesrećna Vida, ne sluteći ko joj zvoni na vratima. Kada je videla pištolj, počela je da beži u prostoriju u kojoj joj je bio sin, ali joj je Vujić pucao u leđa. Tražili su da im kaže gde je novac, ali pošto ga nije bilo, ubili su joj sina na oči, psa, a zatim i nju. Zanimljivo je da se kasnije Vujić u klubovima hvalio da je on to uradio, ali mu niko nije verovao.

KAKO SE RADI ISTRAGA I ŠTA JE BITNO Pretpostavka o motivu ukazuje na osumnjičene

Da bi određeni slučaj bio uspešno rešen, neophodno je da policija odgovori na devet pitanja, objašnjava profesor Žarković.

- Policija tokom istrage treba da utvrdi prirodu događaja. Kada imamo telo koje visi, to može da bude i ubistvo i samoubistvo. Iz tog razloga je bitno utvrditi prirodu događaja, to je osnova. Takođe, i leš u vodi može biti jedno i drugo i zades, odnosno nesrećni slučaj. Na osnovu prirode događaja prave se pretpostavke šta se to tačno desilo. Onda se u zavisnosti od toga daje pravna kvalifikacija, ali se tokom cele istrage prepliće devet pitanja: šta se desilo, gde, kada, kako, sa čim, s kim, nad kim, zašto i ko.

S druge strane, zahvaljujući forenzičarima na terenu, na mestu događaja, a na osnovu načina izvršenja, sredstva izvršenja i nekih drugih okolnosti, možete da pravite pretpostavke o motivu.

- A kada pravite pretpostavke o motivu, onda pravite i pretpostavke o ljudima koji taj motiv imaju. Znači, odmah na neki način gledate u kom pravcu bi trebalo istraga da krene. I pravite neku svoju teoriju. Tada već kreće sumnja koja ide ka određenim osobama. Tada na red stupaju forenzičari psiholozi, koji su nevidljivi za javnost, a izuzetno bitni za istragu - objašnjava profesor Žarković.