Foto: Vesna TorovićAndrej Nosov, pozorišni reditelj koji se bavi temama društveno-političke odgovornosti, promocije i odbrane ljudskih i manjinskih prava, osnivač Inicijative mladih za ljudska prava i Hartefakt fonda, na daskama Narodnog pozorišta u Nišu postavio je predstavu „6. oktobar“, čija će se premijera desiti baš na taj datum.
Pitali smo ga otkud sad priča o 6. oktobru, zašto je baš Niš odabran da se u njemu igra predstava o tom „datumu“ koji se zapravo nikad nije desio…
– Niš je poseban grad u odnosu na celu tu priču – 5. oktobar, koja se pre svega vezuje za neko demokratsko jezgro koje je postojalo u celoj Srbiji i celu tu ideju da će odlaskom Slobodana Miloševića i socijalista sa vlasti nešto da nam krene. Nekako za mene je bilo prirodno mesto da se bavim tom temom zato sam u to vreme bio ovde u srednjoj školi. S druge strane Niš je i mesto ako pogledamo celu Srbiju, posebno jug, u kome se dosta jasno vidi u kojoj meri su i kako su ta naša očekivanja izneverena u odnosu na 6. oktobar, koji se zapravo nikada nije desio u Srbiji.
* Zašto Vam je bilo važno da ispričate priču o tom „nepostojećem“ datumu?
– Tim datumom se bavimo na posredan način – tom našom idejom šta znači promena na nekom individualnom planu. Da li mi treba da se menjamo. Ne mislim samo na političare, nego na nas obične ljude. Šta je to trebalo da se desi i šta smo zapravo propustili. Ovo je perspektiva generacije koja se i rodila u to vreme, i zanima me šta se dešava danas sa tim mladim ljudima, koji su i danas na ulici. I koji su motivi i razlozi ljudi koji su bili tog 5. oktobra na ulici, i ljudi koji su danas na ulici.
U komadu Tise Milić bavimo se jednom vrlo specifičnom porodicom, koja se sprema da ode na more sa idejom da će im taj trenutak biti bolje, da će se odmoriti. I oni krenu na taj put i završe u različitim situacijama i problemima. Kao što smo i mi krenuli na taj put promena 5. oktobra, a zapravo završili smo u polju suncokreta i jarcima, kako se to u samom komadu dešava.
Ono što je užasno uzbudljivo jeste da mi pokušavamo da napravimo predstavu koja ispituje tu želju i ta neizneverena očekivanja kod običnog čoveka. Ne bavimo se ni velikim političkim projektom, ni time šta je značilo da nema 6. oktobra, to je važna okolnost, ne izbegavamo je, ne izbegavamo pitanje te odgovornosti, koja je na nekom političkom planu, ali nas dosta zanima politika kao jedna lična praksa, dakle ja najintimnije i moja politika kao najintimnije.
* Da li je zaista izostanak 6. oktobra zaustavio promene u Srbiji?
– Mislim da bi promena bilo da se desio 6. oktobar jer bi bio srušen bezbednosno-policijski, ratnozločinački sistem koji je uspostavljen, koji je živ i dalje. Zovem ih mračne sile mraka, koje kod nas postoje. To očuvanje nekog starog jezgra, što je užasno problematično.
Da se to rasformiralo na jedan drugačiji način, da je bilo snage da se to promenilo, sigurno je da bi nam bilo bolje. Zato što duboko verujem da moraju da se utvrde činjenice u odnosu na ratove u bivšoj Jugoslaviji, da mora da se zna šta se dogodilo, da se utvrdi odgovornost…
* Koliko je to važno novim generacijama mladih u Srbiji?
– Današnju generaciju razlikuje to njihovo drugačije razumevanje i što njihove bitke nisu iste. Oni se bore sa istim sistemom i istim poretkom, ali njihova borba je dodatno komplikovana jer taj pregršt informacija, pregršt svega što ih okružuje. Ta nemogućnost da se izraze u nekom smislu u kojem si ti nekad ipak mogao da to radiš na malo drugačiji način njih dodatno frustrira i onda se zato dešava da je obrazac nasilja koje se dešava na ulicama i u javnom prostoru, nešto što određuje kako će oni da reaguju. Generacijski se ne razlikujemo puno, sistem je i dalje tu, sve ono nije valjalo i dalje nije valjalo, to nešto malo što je bolje je bolje sa nama ili mimo nas, i nekako mislim da je ostalo kao glavno pitanje šta kao pojedinac mogu i moram da uradim.
* Da li su pojedinci baš toliko važni za društvene promene?
– Pojedinci su najvažniji, pošto svako mora da se zapita da li zapravo bez moje svesti bio ja mlad ili star čovek i jedan političar i jedan sistem može da napravi promene. Ako ja nemam razumevanja i ne želim u tome da učestvujem. Ovde ima u komadu se stalno izgovara ta čuvena replika „samo radim svoj posao“. To je glavni problem što svi samo radimo svoj posao. Kad bi malo radili svoj posao i počeli da gledamo kako drugi rade svoj posao, možda bi nam bilo bolje, i možda bismo mogli da menjamo stvari.
Mislim da mora da se menja ta matrica, i to jasno kod ove generacije, ta matrica koja je užasno destruktivna. Kod nas čim neko proba nešto da uradi, čim proba da napravi neki zaokret, odmah ga povuku dole. Taj odmah završi na naslovnim stranama, taj je odmah izdajnik ili je strani plaćenik, ili je nešto treće, taj je odmah završio svoju priču.
* Poznati ste kao reditelj društveno angažovanog pozorišta. Zašto su Vam te teme privlačne?
– Ne znam kakvo je neangažovano pozorište, društveni angažman je kao voda, kao hrana za bilo kojeg umetnika. Ne znam odakle vučeš inspiraciju ako ne crpiš iz života sa ljudima. A taj život sada i ovde te prosto tera na to skreneš glas i da kažeš nešto protiv nepravde i loših stvari u kojima ljudi žive. I ne samo zato što smo u Srbiji nego gde god da se nalazim, bilo bi isto.
Dejan Mijač je rekao da je negde imao utisak da je ceo život pravio jednu istu predstavu. Nisam napravio toliko predstava, ali mi stalno ta rečenica, kako god dođem na prvu probu, prolazi kroz glavu. Jer shvatam da se bavim istim stvarima, da me iste stvari zanimaju. To su kako taj mali čovek živi sa ovim svetom i oni što ga okružuje u tom svetu. To nije političko pozorište u onom direktom smislu, to je više pozorište koje preispituje život u zajednici, kako mi sa drugima, sa vlastima, opozicijom, medijima, kako da volimo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
