Haos na Lezbosu

Atina i Brisel sada pokušavaju da kako-tako regulišu situaciju – iako je ona odavno izmakla kontroli.

„Nikako ne želim u novi smeštaj. Ja želim da odem sa Lezbosa“, kaže Reza, mladić iz Avganistana. Kao i hiljade drugih izbeglica, zaglavljen je na obali između Mitilinija, glavnog grada ostrva, i malog sela Panagiuda koje se nalazi u zalivu i prepuno je kafića i restorana.

Na drugoj strani zaliva vidi se niz šatora. Na mestu nekadašnjeg vojnog poligona, grčka vlada u saradnji s UNCHR-om od subote postavlja privremeni kamp. Tamo je već smešteno 300 beskućnika i uskoro bi trebalo da bude mesta za sve. „Ovde se osećam mnogo bezbednije“, kaže jedan Sirijac, koji se među prvima dobrovoljno preselio u novi smeštaj.

Ali za Rezu to nije alternativa. „Dva dana nisam jeo“, kaže nam i smeje se. Nada da će napustiti Lezbos veća je od gladi ili straha. Tako se osećaju i mnogi drugi koji su tu, na glavnoj saobraćajnici, sami sebi sagradili privremeni smeštaj.

U tom privremenom smeštaju je haos. Grčka vojska trebalo je da bude nadležna za raspodelu hrane, ali je to prepustila nevladinim organizacijama – ne baš mnogo omiljenim na ostrvu.

U početku je bilo i dramatičnih scena. Kad u to područje stignu minibusevi i njihova vrata se otvore, žedni ljudi, koji satima stoje pored puta na vrućini, ugledaju vodu u autobusu i počinju da trče. Preopterećeni volonteri pokušavaju onda povicima da zadrže izbeglice ili bacaju flaše u masu. Ljudi se onda potuku. Jedna žena leži bez svesti, jedan muškarac je slomio ruku.

Bez strukture – bez sigurnosti

Za ovakvu vanrednu situaciju volonteri nevladinih organizacija nisu ni dovoljno opremljeni, niti obučeni. Ipak, uče na licu mesta. Narednog dana formirali su ljudski lanac i uspeli da bar donekle organizuju urednu raspodelu hrane.

Volontera ima dosta i veoma su motivisani. Za svoj posao ne dobijaju novac. Dolaze na Lezbos da pomognu i zauzvrat dobijaju smeštaj i plaćeni su im troškovi putovanja. Mladi ljudi iz brojnih zemalja rade zajedno i tako brojnim propustima evropske azilantske politike i organizacionom haosu grčkih vlasti suprotstavljaju bar malo humanosti.

„Prvi dani nakon požara bili su teški. Ljudi je bilo svuda, ulice su bile blokirane. Bilo je teško doći do njih“, priča Henk Dinkelman, volonter organizacije „Euro Relief“. On je i pre požara pomagao u kampu Morija, a sada je angažovan na organizaciji snabdevanja.

„U Moriji smo imali neophodnu strukturu za organizaciju raspodele hrane.“ Ali pod ovim novonastalim okolnostima potrebno je vreme da bi se sve ponovo uspostavilo. „Trenutno koristimo automobile, ali naravno, potrebna je određena oprema kako bi se sve bolje organizovalo“, kaže Dinkelman.

Tu bi trebalo da im od koristi bude i profesionalna pomoć. Nakon pet dana, grčka vlada uspela je da postavi šatore i stavi na raspolaganje mesta za spavanje. Angažovan je i ketering-servis. Sve to ipak nije dovoljno. Potrebni su i mobilni toaleti, osnovno snabdevanje mora se prilagoditi okolnostima.

To još nije uspelo čak ni uz pomoć vojske – koja je u stanju pripravnosti i nakon proglašenja vanrednog stanja zapravo vodi glavnu reč.

Ograničen pristup novinarima

Novinarima je od nedelje zabranjen pristup ulicama u kojima se nalazi veliki broj izbeglica i migranata. Još prvih dana snimatelji su morali da parkiraju pre prvih barijera i ostatak puta pređu pešice. Postavljanjem novog, privremenog kampa, sloboda kretanja predstavnicima medija biće ograničena. Neki ipak zaobilaze barijere i uspevaju da stignu do šatora.

Od sada za novinare postoje samo zvanični obilasci privremenog kampa i izjave nadležnog ministra. Grčki ministar za migracije Notis Mitarakis objašnjava: „Od prvog dana naš prioritet je bila bezbednost svih – i potražilaca azila i lokalnog stanovništva. Nakon što smo to obezbedili, kao i kontinuirano snabdevanje hranom, vodom i medicinskom negom, obezbedili smo i nekoliko hiljada mesta za spavanje u ovom privremenom kampu.“

Na osnovu te izjave mogao bi se steći utisak da se preko noći dogodilo čudo. Ali izveštaji novinara koji su uspeli da prodru u blokiranu zonu pokazuju da je situacija slična kao i prethodnih dana.

Stalno dolazi do novih izliva besa među izbeglicama. Neki od njih ciljano provociraju službenike – jer nasilje, naravno, izaziva najveću pažnju medija.

Lezbos plaća za Evropsku uniju

Nakon razornog požara u Moriji, Brisel i Atina su najavili izgradnju novog kampa na ostrvu. To na Lezbosu ne želi niko, ali čini se da vlade u Zapadnoj Evropi to ne interesuje. Skoro niko ne želi da primi izbeglice.

Vlada zabrinutost da bi i izbeglice na drugim ostrvima mogle da zapale svoje kampove kako bi konačno bile prebačene u zemlje za koje misle da im pružaju perspektivu.

Geografski položaj ne dozvoljava Grčkoj da ignoriše problem i jedno je sigurno: izbeglice će dolaziti i ubuduće. Tada ni novi kamp neće biti dovoljan da se oni kojima je zaštita potrebna zadrže van vidokruga Evropske unije.