Kad sam juče oko podne, usred slavnih Kuča, u selu Ublo, banuo na vrata kuće Sveta Pavićevića (95), on je zastao, zagledao se u mene kao da dolazim iz Hilandara!
- Iz Srbije? Iz naše bratske Srbije? - zgrabio me u zagrljaj i nije bilo šanse da se otrgnem, uprkos svim sanitarnim merama NKT i kriznog štaba u Srbiji.
Da ti reknem...
Iz junačkog Ubla, iz krša u kome žive tvrdi ljudi, još tvrđih uverenja, poslednjih meseci, otkako su Crnom Gorom počele svete litije, narod je u odbranu svetinja četiri puta pešice išao do petnaestak kilometara udaljene Podgorice.
- Jesi li ti čuo za Marka Miljanova? Jesi. E, onda da ti reknem - on kad je umirao reka je: „Sretan sam što umirem kao Kuč, a nesretan što se nismo ujedinili sa Srbijom!“ I još da ti rečem, oni koji su 1918. u Podgoricu glasali za ujedinjenje sa Srbijom najbolji su Crnogorci, so našeg naroda, a ovi koji danas govore da je Crna Gora bila u ropstvo pod Srbiju - lažu - veli mi Sveto, dok mu unuci koji su pristigli iz grada prilaze i ljube mu ruku.
Što se tiče izbora, Sveto Pavićević veli da se opasno zakuvalo i zagužvalo, i da je teško reći šta će biti u „neđelju“!
- Ja, kad bi’ sad sreo Mila Đukanovića, reka bi mu da ovo što čini ništa ne valja! U oči! Zavadio je narod, bojim se šta će biti i sjutra i prekosjutra, bojim se jer je Milo spreman da sve uradi samo da ne preda vlast, on je i ranije gubio, ali vlast nije dao. Sve bi’ mu ja ovo u oči reka - veli Sveto, a onda me zagleda u oči i kaže:
- E, a sad da ti meni pričaš kako je u bratsku Srbiju, ja više rodbine u Srbiju imam nego u Crnu Goru, Srbija mi dođe kao brat!
U Kučima u dane pred izbore je mirno, reklo bi se, nigde nijednog talasića. A nije tako. Uskomešalo se u svakom ko u ovom kršu živi i preživljava među kamenjem, u surovom podneblju među brdima. Svakoga se ovi izbori tiču i svako strepi.
„Naši“ i „njihovi“
U centru Ubla su tri kafane, u jednoj se okupljaju „naši“, u drugoj „njihovi“, u zavisnosti sa koje se strane gleda, za treću nisam shvatio ko sedi unutra... Kad nisu izbori, onda se i ne gleda toliko koja je kafana čija, ali nekoliko dana pred izbore zna se ko je gde i ko je sa kim i ko gde sedi i pije rakiju.
Borisa Mijovića zatekao sam u „našoj“, odnosno „njihovoj“ kafani, zavisno sa koje strane se gleda. Priča kako je u subotu, na plus 50 na asfaltu, 15 kilometara pešačio do Podgorice sa ostalima iz Kuča da pokažu koliko vole svetinje. Juče je od umora jedva stajao na nogama.
- Kuči uvek glasaju kako treba! Ovde je običan narod za opoziciju. A sad, što se tiče sela, ima podela, one su tihe, promeni se odnos između ljudi pred izbore, ali te naše odnose primećujemo samo mi, to niko sa strane ne vidi. Padne poneka reč, poneki preki pogled, ali, srećom, ništa opasno - veli Boris ispred kafane u kojoj su na zidu redom okačene slike Karadžića, Mladića, patrijarha Pavla, Miloševića, Rankovića, Momira Bulatovića, Vučića, Putina... Na terenu iza, na košarkaškoj tabli, nacrtan je krst sa četiri „S“...
U kafani preko puta, tamo gde sede „njihovi“, odnosno „naši“, zavisno odakle se gleda, stariji čovek mrko me pogledao kad sam rekao da sam novinar Kurira.
- Vi ste najgori od svih! Neću vama ni reč da kažem...
- Ja sam hteo da prenesem šta i vi mislite...
Oni koji brata zovu okupatorom
I Vidak Nikočević (87), koji živi u zaseoku Kuti, zastao je kad sam se pojavio na kapiji.
- Iz bratske Srbije...
I on će, veli, kao i Sveto u nedelju dobro da porani, da bude među prvima na glasanju.
- Sutra? Ako bog da i ako narod bude pametan, da ode ovaj koji vlada. Vreme je da svi kažemo šta mislimo o onima koji brata zovu okupatorom - kaže Vidak.
On nije siguran šta će biti u nedelju, ali zna da su „na Kučima svi vladari lomili zube“ i, dodaje: „Znam da ovim koji vole vladara neće biti lako kad se promeni vlast, ali nemaju šta da se boje, ljudi smo...“
Kurir.rs/ Zoran Šaponjić Foto: Nemanja Nikolić, AP/Risto Božović
NE PROPUSTITE
