AGONIJA LIBANA Rastrzani na 3 opasne strane: Šta se zapravo dešava u zemlji koja posle razorne eksplozije KLJUČA NA RUBU PROPASTI
Prošle nedelje skladište sa skoro 3.000 tona amonijum nitrata odletelo je u vazduh, eksplozija je opustošila bejrutsku luku i zahvatila veći deo libanske prestonice. Najmanje 137 osoba je poginulo, hiljade su povređene, a stotine ljudi ostalo je bez krova nad glavom. Zemlja, koju već potresa politička i ekonomska kriza, suočava se sa sve težim izazovima. Jedina šansa da ih prevaziđe leži u reformi političkog sistema i regionalnim savezima.
Komentara 0
Slušaj vest
0:00/
0:00
Prema rečima guvernera Bejruta, ukupni ekonomski gubici zbog eksplozije mogli bi da dostignu 10-15 milijardi dolara. Međutim, Liban je već na ivici bankrota, a dok državom upravlja nekompetentan i kleptokratski režim, nijedan međunarodni kreditor, uključujući i Međunarodni monetarni fond, neće biti spreman da im ponudi kredit.
S obzirom na najnoviju krizu, Liban će, doduše, primiti značajnu međunarodnu pomoć. Na virtuelnom samitu donatori su već obećali humanitarnu pomoć u iznosu od 300 miliona dolara za zdravstveni sistem, snabdevanje hranom, obrazovanje i izgradnju stanova.
Taj novac, međutim, nije besplatan. Da ne bi dospela u „korumpirane ruke“, kako je to formulisao francuski predsednik Emanuel Makron, pomoć će dolaziti preko Ujedinjenih nacija, međunarodnih i nevladinih organizacija, a ne preko libanske vlade. Oni znaju da će njihov doprinos – ako aktuelna vlast bude kontrolisala finansije – doprineti da se korupcija i kriza nastave. Drugim rečima, ta pomoć bi samo privremeno olakšala situaciju, ne rešavajući probleme u korenu libanskih „bolesti“. Štaviše, mogla bi čak da ublaži pritisak na političku klasu.
Međunarodni donatori pozivaju na političke i ekonomske reforme, ali tužna istina je da će biti takoreći nemoguće prevazići moćne lične interese kako vladajuće klase u Libanu, tako i spoljnih sila, kao što su Iran i Sirija, koji imaju ogroman uticaj u zemlji. Libanski predsednik Mišel Aun, marioneta Hezbolaha, nije čak pristao ni na međunarodnu istragu o uzrocima eksplozije u luci, tvrdeći da bi to „razvodnilo istinu“.
Libanska politika odražava neprekidan sektaški sukob u zemlji. Između relativnog mira i haosa punog nasilja stoji samo krhki sistem podele vlasti između suparničkih etničkih i verskih grupa, uključujući i maronitske hrišćane, Druze, Sunite i Šiite.
Taj sistem je, međutim, dugo zavisio od ogromnog priliva kapitala, koji je omogućavao da se sektaška elita učvrsti zahvaljujući svojim pokroviteljima. Iznenadni prekid priliva prošle godine srušio je temelje sistema, izazvao masovne proteste i uzdrmao osetljiv mir u Libanu.
Međutim, interna dinamika Libana gotovo je neoodvojiva od regionalnog razvoja. Sektaška politika Libana omogućila je stranim silama da ostvare uticaj u zemlji i učine je sastavnim delom osovine otpora Izraelu i američkim planovima u tom regionu, a koju predvodi Iran.
Ogromna podrška Irana Hezbolahu omogućila je šiitskoj političkoj partiji i paravojnoj formaciji da postane verovatno najmoćniji ne-državni akter, sa vojnim sposobnostima koje bacaju u zasenak libansku regularnu vojsku. Činjenica da je okupljena masa prilikom Makronove posete Bejrutu posle eksplozije u luci uzvikivala parole: „Oslobodite nas Hezbolaha“, govori za sebe.
Hezbolah, međutim, uživa široku podršku Šiita u Libanu, koji čine skoro trećinu stanovništva u toj zemlji i najmoćnija su sekta, kako u političkom, tako i u vojnom smislu. Možda je još važnije što Iran i dalje podriva suverenitet Libana, koji je je upućen na Hezbolah u ostvarivanju svojih političkih prioriteta. Specijalni sud, koji podržava UN, trebalo je samo nekoliko dana nakon što se desila eksplozija u Bejrutu da izrekne presudu četvorici pripadnika Hezbolaha za ubistvo bivšeg libanskog premijera i saudijskog čoveka u Bejrutu Rafika Haririja 2005. godine.
Naravno, planovi Irana u regionu izazivaju otpor: strah od mogućeg rata između Izraela i Hezbolaha odnedavno raste. Dobra strana eksplozije u Bejrutu možda je odvraćanje, ili bar odlaganje sukoba, u kome bi Izrael uništio infrastrukturu Libana da bi neutralisao 150.000 raketa koje je Hezbolah sakrio među civilnim stanovništvom , pre nego što one unište osetljivi unutrašnji front u Izraelu.
Teškoće u kojima se Liban našao otežavaju Izraelu izvođenje ovakvog preventivnog napada na vojne kapacitete Hezbolaha i sprečavaju Hezbolah da uđe u sukob sa Izraelom. Međutim, činjenica je da su uzajamna sredstva odvraćanja u najboljem slučaju osetljiva. Niko ne zna šta će se desiti ako Hezbolah (uz pomoć Irana) razvije rakete sa preciznim navođenjem.
Čak i bez takvog oružja, nade međunarodne zajednice da će pomoć poslužiti kao poluga za promene – nade koje ne dele samo zapadne sile poput Francuske, nego možda i Saudijska Arabija i druge zalivske zemlje – verovatno neće biti ispunjene. Kao što je i sam Makron rekao američkom predsedniku Donaldu Trampu, sankcije Hezbolahu idu na ruku onima koje bi zapravo trebalo do oslabe, uključujući i Iran.
Živahno i dobro razvijeno libansko građansko društvo i ranije je uspevalo da iznudi promene. Posle Haririjevog ubistva, Kedarska revolucija – niz demonstracija pod parolom: „Sloboda, suverenitet i nezavisnost“ – iznudila je povlačenje sirijske vojske iz Libana.
Ali libansko građansko društvo se danas sauočava sa mnogo jačim protivnikom od svega što su Sirijci 2005. mogli da postignu. Tokom poslednjih 15 godina, Iran je obilato trošio kako bi pretvorio Liban u svoje strateško igralište. Kao posledica toga, Hezbolah je moćniji, a Liban potčinjeniji spoljnim silama – Iranu, Siriji i Rusiji – nego ikada.
Te sile neće čekati skrštenih ruku i dozvoliti reformu političkog sistema zbog koga je Liban postao toliko važna karika u njihovoj regionalnoj strategiji, čak i po cenu pretvaranja te zemlje u drugu Libiju. Za razliku od Kedarske revolucije, napori da se podstaknu reforme mogli bi da izazovu sukob nalik na građanski rat 1975-90, u kome su strane sile i protivničke lokalne milicije udružile snage i uništile Liban.
(Autor: Šlomo Ben-Ami, bivši šef izraelske diplomatije, potredsednik Toledo internacionalnog centra za mir. Ekskluzivo pravo za "Blic" od Project Syndicate)