Boćarske priče sa novosadskog Keja: Penzionerski dani obojeni radošću igre i druženja

Balote, buće, balotiranje, bućanje, boćanje, imena su za sport za koji smo svojevremeo čuli i prepoznavali ga na ulicama primorskih gradova u kojima smo nekada letovali. Kad god bismo otišli na more, u nekom kutku mesta koji je tog leta bio spomenar naših slanih uspomena, mogli su se videti mladići u najboljim godinama kako posvećeno i zamišljeno bacaju kugle.

Zastajkivali bismo tada, pokušavali da shvatimo filozofiju kugli rasutih na pesku i to kantovsko poimanje prostora i vremena kao izvora čovekove čulnosti koje je isijavalo iz ekipe na terenu. Gledajući u teren, zamislili bismo se tada i sami, ali više nekako u svoju ličnu letnju memorabiliju, nego suštinski u samu igru. 

Iz tog sentimentalnog intermeca, u nekom trenutku bi nas prenuli sami akteri događaja, koji bi dotadašnju glasnu tišinu, ogrnutu samo lenjom prozivkom zrikavaca, podizali u registar vrlo glasne arbitraže začinjene sočnim lokalnim verbalnim vektorima, u kojima se reproduktivni glagol radosno kombinovao sa nekom zajedničkom imenicom iz zbira predaka, potomaka i ukućana.   

Tu bi se povremeno čuli i ozbiljno disonantni tonovi, pa je bilo i trenutaka kada je celu situaciju morala da smiruje neka hladna glava i to sloganom iz jedne druge igre imena "Ne ljuti se, čoveče".

I žene su često imale "vrlo rečit komentar" na ove muške igre bez granica. Ali sa pristojne distance. Sa balkona i prozora odmahivale bi glavama, nadajući se da će se njihovi matori dečaci u potkošuljama na tregere igrati sve dok one na miru ne "siguraju" ručak.

Boćanje je zapravo vrlo stari sport, i nije nastao u Dalmaciji, kako misle svi oni koji su u njoj letovali. Specifičan je doduše za mediteranske zemlje. Neki misle da su Egipat i prostor današnje Baskije kolevka boćanja, dok većina veruje da su ovu igru počeli još u staroj Grčkoj, u Sparti, da su je robusni Etrurci preneli Rimljanima, a ovi u Italiju i druge mediteranske i alpske zemlje. Danas se smatra da su Italijani i Francuzi eksperti za boćanje, igru koja je početkom osamdesetih postala paraolimpijski sport.

Kako god da je tekla istorija boćanja, tek ono je stiglo i do Novog Sada. Danas se igra na nekoliko lokacija u gradu: na Naselju, Limanu, Detelinari a najatraktivniju lokaciju ima ekipa na Keju.

Tamo se svakog dana, u dva navrata, okupljaju najstrastveniji zaljubljenici u ovu igru: popodne oko 16 sati počinje boćanje na terenu, a prepodne između 11 i 13 sati vreme oko terena prolazi u "strateškim razgovorima".

Ekipu čine uglavnom penzioneri, ima među njima pčelara, bivših policajaca i vojnih lica, državnih reprezentativaca, neženja – to posebno naglašavaju kolege oženjeni, u nadi da bi ova reportaža - za bar dvojicu od njih - mogla da bude fatalna: da bude neki dobar PR ili bar adekvatan product placement.

Osamdesetdvogodišnji Stevo Gvozdenović boća više od 30 godina. Igrao je ovu igru i u Drvaru odakle je došao pre 41 godinu. Uz Miliju Neškovića, povisokog brku sa šeširom, koji ima 88 godina, najstariji je na terenu. Oni imaju i najduži boćarski staž na Keju.

Gvozdenović kaže da se ekipi povremeno pridruži neko novi, ali da je bar desetak igrača, mimo svoje volje, napustilo teren na obodu Dunava -  ti sada boćaju na nekim nebeskim njivama.

"Ovde na Keju smo svakog dana oko 16 sati. Prvo uredimo teren, poravnamo ga i zalijemo vodom, da ne bude prašine. Pesak koji je sada na terenu dobili smo od radnika koji sređuju obližnje ulice, tu u ovom našem kraju.

Danas nas ima po četvorica u dve ekipe, a nekad bude igrača i za tri ekipe. Utakmica tada obično potraje duže, inače traje oko sat vremena. Bude smeha, ljutnje, nadmetanja, povika, ćutanja, pomalo i ljubomore ako jedan te isti igrač pobeđuje. Nekad malo zaoštrimo situaciju tako da se pobednikovo mora izmeriti, tada merimo čime stignemo i po nekoliko puta: letvom, špagom, kanapom, drvetom... Sutra nastavimo kao da se ništa nije desilo. Bude i jako lepih trenutaka, sve se smenjuje baš kao i u životu. Nema opklada, uvek se sve na kraju zalije nekim pićem, pa i pobeda i poraz odu kući u miru”, kaže Gvozdenović.

Ovaj sagovornik 021.rs kaže da je u boćanju  - a to prilično utiče i na atmosferu na terenu – veoma važan kvalitet kugli. Igrali su do sada kuglama od raznih materijala, danas igraju mesinganim. Nabavljaju ih iz Slovenije, Hrvatske, a Brka je dve dobio čak iz Amerike.

Na propitivanje šta o dvostrukim dnevnim boćarskim izbivanjima iz kuće misli ženski deo porodice, smejući se Gvozdenović priznaje:

“Ma žene jedva čekaju da što duže ostanemo napolju. Mene moja supruga tera iz kuće i još mi kaže da slučajno ne sedim, nego da igram. Čini mi se da nema bolje rekreacije za nas starije od ovoga, plus čini ti zadovoljstvo.”

Jedan od kolega sa terena je i Novosađanin bečkerečkih korena Ivan Jurišin. Kaže da je pre nego što se pridružio ekipi na keju bar pet godina bio publika. Dolazi samo po podne, jer pre podne radi. I to najlepši posao na svetu: zaposlen je na funkciji dede dva unuka, jednog od četiri i drugog od sedam godina. Unuci mu se pridruže po podne, čim sunce malo zađe za zgrade, igraju se nadomak terena za boćanje.

“U suštini, tu su dvojica koji su baš jako dobri igrači, mi ostali smo rekreativci koji uživaju”, otkriva Jurišin koji kategorički tvrdi da je sreća presudan faktor u tome ko će trčati pobednički krug. Misli da je uspešnost u ovoj igri relativna stvar svakog dana. Priseća se da je pre nekoliko dana, kada su igrali u tri ekipe, jedan igrač, nakon što je izgubio, demonstrativno napustio ekipu i od tada ga nema. Jurišin kaže da boćari sa Keja sumnjaju da je prešao u limanske vode.

Nije retkost da se igrači premeštaju iz jednog kraja grada u drugi. Gojko Kolundžić, poreklom iz Benkovca, počeo je da boća u Limanskom parku, pa se u međuvremenu preselio na kej. Kaže da je najbolji igrač među njima Branko Marinković, šezdesetpetogodišnjak koji je upravo otišao u penziju.

Branko je iz Dalmacije, iz mesta Poljice blizu Zadra. Balote igra otkako zna, naučio je sam, gledajući starije.

"Deci u Dalmaciji to je išlo nekako prirodno", kaže.

Ekipa ga, zbog virtuoznosti, zove profesorom, a Kolundžić kaže da je ovo igra i za ostale - njih đake rekreativce koji više ne mogu da trče za loptom što su nekada radili.

"Sada je vreme za drugi sport, laganiju igru, manje trke i znoja, malo i filozofiranja o tome ko je i zašto izgubio juče, šta je bila greška u jučerašnjoj igri. Sve su to priče šta bi bilo kad bi bilo, uglavnom, svako voli da dobije, da pobedi", smatra Kolundžić.

U razgovoru saznajemo da se povremeno kod terena pojavi i neki mlad svet. Prošle godine su bili dva momka i dve devojke, hteli su rekreativno da probaju neki novi sport, igrali su nekoliko dana, pa otišli.

Oko terena bude i publike, dva muškarca pak ne propuštaju igru. Novosađanin Milan Tešanov, zavaljen u udobnost kamperske stolice, svedoči o tome kako je varljiva sreća i sigurnost ruke koja baca loptu. Svakog dana, godinama, dolazi na Kej iz Ulice Save Kovačevića. Samo da bi gledao boćanje.

Kaže da pomaže oko sređivanja terena, pa i novčano kad zatreba u nekim akcijama oko njega. Sa njim sa klupe isto tako uživa i čika Mile koji takođe svakodnevno dolazi iz Kisačke ulice. Tešanov kaže da supruge ne dolaze na Kej.

"One ovo vreme koriste da odmore od nas. Prolaznice ponekad zastanu, interesuju se, ali to je zapravo isključivo muška igra, pa više zastaju muškarci. Igru su u Novi Sad doneli Dalmatinci koje je rat rasterao po Balkanu. Ovo je kao neka Juga u malom“, dodaje on.

Među igračima je i visoki sedamdesetdvogodišnji Jovan Bokun iz Novog Sada. Nekada je bio državni reprezentativac u veslanju, igrao je i rukomet za "Partizan", a danas - s ponosom ističe - ima 200 košnica pčela. Trenutno su u Carskoj bari, a sa njima obilazi Deliblatsku peščaru, Cer i Frušku Goru. Posle bavljenja pomenutim sportovima, dugo je pešačio, a sada uplovljava u vode boćanja.

Deo ekipe je i slabo pričljivi Đura Šveđanin koji je ovaj nadimak dobio jer deo godine živi u Švedskoj, a deo u Novom Sadu. Kad god je ovde, magnetski ga privlači ovaj novosadski, 28x6 metara veliki teren.

Boćarski tim čini i Bačkopalančanin, pedesetšestogodišnji Milan Grče koji već 15 godina igra ovu igru i upravo je bio na potezu, te ni on nije stigao mnogo da bude pričljiv.

Sa terena nas ispaća domaćin Gvozdenović. Kaže da sada razgovaraju o mogućnosti pokrivanja ovog terena. To bi omogućilo da i leti duže budu na njemu, jer im sunce ne bi smetalo, a i zimi bi mogli da igraju, jer im tada ni sneg, ni kiša ništa ne bi mogli. Supruge se svakako ne bi bunile, dodaje.

"Ništa preterano nismo zamislili, tek nekoliko stubova na kojima bi bila nastrešnica, nešto kao na obližnjoj biciklani. Upravo pišemo predlog našoj mesnoj zajednici da uputi molbu Gradu koji bi mogao da nam pomogne u realizaciji ove ideje", kaže sagovornik 021.rs na kraju ove priče sa novosadskog Keja. 

Još fotografija sa boćanja na keju u galeriji koja sledi:

Sadržaj je podržan od strane organizacije The European Endowment for Democracy (EED).