Kako bogati putuju bez obzira na ograničenja? Profitirala i Crna Gora

Takvi imućni pojedinci ne samo da prebacuju novac u zemlju - već i ostvaruju prednosti državljanstva, uključujući novi pasoš, piše SEEbiz.

U poslednjih nekoliko godina, zlatne vize bile su među glavnim pokretačima konkurentnosti i inovacija u nekim zemljama. Investitori - koji u pravilu imaju neto vrednost od dva do 50 miliona dolara - dobili su zauzvrat slobodu kretanja, porezne olakšice i poboljšani stil života, posebno u područjima obrazovanja i građanskih sloboda.

Međutim, od izbijanja pandemije koronavirusa, koji dramatično menja našu stvarnost, neke elitne porodice razmišljaju i o zdravstvu, reakcijama na pandemiju i mogućim sigurnim utočištima kako bi osigurali bolju budućnost.

"Ljudi žele alternativne polise osiguranja državljanstva, koje im daje plan B", rekao je za CNN Travel Dominik Volek, rukovodilac azijske kompanije za državljanstvo i boravište Henley & Partners.

"Bogati ljudi ne planiraju pet do 10 godina - oni planiraju više od 100 godina unapred u smislu bogatstva i blagostanja."

Iako u Henleyu & Partnersu o ovoj temi govore uglavnom na nivou anegdote, oni nagađaju da bi nedavni veliki interes za zlatne vize mogao da bude povezan sa zdravstvenim problemima i vladinim merama za obuzdavanje koronavirusa.

Kompanija je zabeležila 49% međugodišnjeg porasta upita između januara i juna 2020. godine. Broj ljudi koji su se prijavili nakon savetovanja porastao je za 42 posto u odnosu na poslednji kvartal 2019. godine.

U pogledu specifičnih programa državljanstva, najpopularniji su bila Crna Gora i Kipar, koji su zabeležili 142 i 75 posto više zahteva u prvom tromesečju 2020. godine, nego u poslednjem tromesečju 2019. godine. Malta je u međuvremenu zadržala značajan i trajan interes.

"Dok Crna Gora dominira ove godine, elita je takođe zainteresovana za Kipar i Maltu jer investitoru i njegovoj porodici omogućuje neograničen pristup slobodi i naseljavanju širom Evropske unije", kaže Volek.

"Oni dobijaju ne samo veću slobodu kretanja, već i bolju priliku za obrazovanje i zdravstvo (kao u svojim matičnim zemljama)", dodaje. Velika potražnja uočena je i u Australiji i na Novom Zelandu, ali iz drugog razloga: dobro upravljanje krizama. Novi Zeland je povoljnije odredište od nekih drugih zemalja - s obzirom na to kako se nosio s pandemijom.

"Videli smo velik porast broja upita za australijske i novozelandske investicone vize", kaže Volek.

Ove godine Amerikance posebno zanima zlatna viza. Prijave su skočile 700 posto u prvom tromesečju 2020. godine.

Zlatna viza dostupna je samo elitnim porodicama s neto vrednošću: australijski program košta 1-3,5 miliona dolara, a novozelandski program 1,9 do 6,5 miliona dolara.

"Novozelandski program je prilično fleksibilan s obzirom na ono u što ulažete, sve dok nije za vlastitu upotrebu", objašnjava Volek. "Ako vam je vredno oko milion, recimo 5 ili 10 miliona dolara, Karibi su odličan izbor", dodaje Volek.

Neki vrlo bogati putnici jednostavno traže sigurno, zabačeno mesto gde mogu da se sakriju sa porodicom u slučaju teškog izbijanja drugog talasa infekcija. Manje zemlje su, međutim, one koje su u načelu bolje upravljale korona krizom.

Uočljivi su i počeci drugog trenda: ulaganje u pasoše kako biste povećali svoje šanse u atmosferi zabrane putovanja. Neke zemlje samo otvaraju granice određenim građanima - Evropljani, na primer, trenutno ne mogu da posete SAD, i obrnuto. Ali, onaj ko ima kiparski pasoš može da putuje unutar EU-a.

Investicioni rezidencijalni programi nude prebivalište ili državljanstvo u zamenu za značajna ulaganja u privredu zemlje, obično u obliku nekretnina, otvaranja novih radnih mesta, razvoja infrastrukture ili državnih obveznica.

Prvi takav program uveli su 1984. godine St Kitts i Nevis na Karibima. Od tada, desetine zemalja postavile su programe, uključujući Austriju, Kipar, Maltu, Moldaviju, Svetu Luciju, Tursku, Antigvu i Barbudu, Dominiku, Grčku, Crnu Goru i mnoge druge.

Neki od onih koji podnose zahteve moraju da osnuju neprofitne organizacije, kompanije koje stvaraju lokalna radna mesta ili žive u zemlji određeno vreme.
Drugi omogućavaju daljinsko ulaganje u državne obveznice, nekretnine i razvojne projekte.

Zavisno od države, ti programi mogu da koštaju od 100.000 dolara u Antigvi i Barbudi do 250.000 dolara u St Kittsu i Nevisu, 280.000 dolara u Grčkoj, 380.000 dolara u Portugalu, 1,1 miliona dolara na Malti i 2,4 miliona dolara na Kipru.