TVOJA DECA NIKAD NEĆE RADITI OVO - Nekada je UVESELJAVALO celu porodicu, a DANAS je izgubilo VREDNOST

Sada skupljamo selfije, „kačimo” ih na sve moguće društvene mreže, sve se deli i sve postaje zajedničko. Sve se menja. I dobro je da je tako, jer bez toga ne bi bilo napretka

E, koja su to divna vremena bila kada su se skupljale salvete. Sećate se? Mogle su da se kupuju na komad, jer je i tada bilo mudrih trgovaca koji su tako vrlo lepo zarađivali. Pa je bilo i onih glatkih, zvale su se kineske ili japanske, ne sećam se više. Takvih više nigde nema. Bile su tanke kao krila leptira, prozračne, vazdušaste, bilo nas je strah da ih dotaknemo. Pa su se salvete, kao i svi drugi duplikati iz dečjih kolekcija, menjale. Niko srećniji kada menjanjem dobijete salvetu koju nemate.

Obožavale su se tetke, ujne i strine koje su po svim porodičnim i prijateljskim proslavama uzimale po jednu salvetu za „naše dete”. Ako ćemo pravo, sve te žene su podjednako uživale u skupljanju salveta, ali ih je bilo malčice stid. Ovako, za „naše dete”, bilo je baš sjajno. Skupljaju, ne vidi se, a dete usreće.

Ostatak detinjstva

Rasle su tako kolekcije salveta, skupljanih i brižljivo slaganih, uglavnom u kutije od očevih košulja. Slagale su se redom: od najveće ka najmanjim. U drugoj kutiji bili su duplikati. Niko srećniji! Neke devojčice, potom devojke, ma mlade koje upravo kreću na svoje venčanje, teška srca poklanjale su svoje kolekcije nekim drugim devojčicama. Neke, treba reći, nikada nisu otuđile svoja mala blaga. A onda su nastavljale da skupljaju za „našu decu”. Poznajem sjajne žene u lepim godinama koje ne mogu da odole da ne kupe pakovanje salveta koje su po nečemu originalne. Važe za domaćice koje uvek imaju „one”, posebno lepe i brižljivo odabrane. Ostatak detinjstva. Mnogo lep.

Skupljale su devojčice i markice, kao njihovi očevi i braća. Davali su im duplikate, ali šta ćeš, to je sudbina svih sestara. Bile su u tome marljivije, brižno vodile računa o svojim markicama, pazile na albume i nikada ih nisu gužvale.

A tek značke! Jeste da devojčice ne nose značke, ali to ne znači da ne mogu da ih skupljaju. Najmanje su se tu zadržavale i najlakše poklanjale svoju kolekciju.

Pa su se skupljale lutkice od hartije isecane iz dečjih časopisa. Te lutkice imale su i svoju garderobu koja je uvek pratila aktuelnu modu. Takođe od papira. Ti odevni predmeti imali su malene nastavke koji su se prebacivali preko lutkice kako odeća ne bi spadala. O, uživanja!

Riznica dečje duše

A tek pisanje Dnevnika! Sve je počinjalo sa „Dragi moj Dnevniče”, a unutra – riznica dečje duše, od tugovanja, do ushićenja. I ljutnje. I nepravde. I želje. I… Da li se sećate gde je vaš Dnevnik? Da li su mu se slepile stranice od dugog neuzimanja u ruke? Koliko je prašine i života palo na njega? Pomno sakrivan od ukućana, posebno majke i, ako je bilo, sestre, nikad pokazivan drugaricama, naš intimni prostor, naše utočište, uteha, najveći podržavalac, navijač i obožavalac, naš Dnevnik. Pa gde je? Nismo ga sigurno poklonile, tu je negde. Danas, iz perspektive odraslih, ima u njemu mnogo mudrosti. Kamo sreće da smo neke, tada donete odluke, poštovale.

Ostatak teksta pročitajte na tosamja.media.