Piše: Nikola Lunić
Uprkos bogatoj i često nenaklonjenoj istoriji, Beograd nikada niko nije ponizio. Doživeo je i preživeo rušenja, potrese, poplave i požare, ali nikad poniženje; sve do danas, kada je ponizio sam sebe menjanjem naziva ulica i odricanjem od dela sopstvene istorije. I sve to pod velom patriotizma, koji predstavlja najčasniju reč društvenih vrednosti, ali istovremeno i najzloupotrebljavaniju, posebno od nitkova koji, prema Semjuelu Džonsonu, u njoj traže poslednje utočište.
Takvi nemaju nikakvih moralnih normi i upravo zbog toga sve uvijaju u celofan nacionalnog barjaka i isključive retorike.
LJUBAV I VRAĆANJE: Beograd je uvek predstavljao čarobni multikulturalni i kosmopolitski grad koji nije štedeo ni dušu ni srce za drugačije jezike, svetonazore, običaje ili pak samo za individualitet. Beograđani su ga uvek branili lepotom, čašću, znanjem i lepim vaspitanjem. Zato je grad često personifikovao srpski i južnoslovenski Pijemont za sve slobodoljubive narode Balkana. Ali treba biti iskren i reći da su i oni voleli Beograd i velikodušno mu uzvraćali ljubav kroz vanvremenska umetnička i naučna dela, kroz neustrašivu i beskompromisnu borbu za slobodu grada ili jednostavno samo kroz tiho i nenametljivo savesno obavljanje svakodnevnih poslova bez kojih bi se grad ugasio.
Ali povremeno dođe i vreme raznih Vizigota, koji su nekad mačevima ili bombama uništavali grad, a sada to rade svojim partokratskim nekritičkim odlukama, lišenim bilo kakve debate ili sumnje. Danas, kada svedočimo da zamenik gradonačelnika tumači civilizacijske norme, moramo imati na umu da je Goran Vesić samo posledica naših trenutnih nacionalnih sposobnosti ili nesposobnosti, civilizacijske nezrelosti i dekadentnih orijentalnih navika.
Orkestrirani napadi na istoričarku Dubravku Stojanović, samo radi izražene skeptičnosti prema životnom delu Blagoja Jovovića i njegovim zaslugama koje kvalifikuju njegovo ime za jednu od beogradskih ulica, govore u prilog nedostatku državničke uloge postojećeg režima i diskontinuiteta dalekosežnih ideja.
Nedostatak vizije ne treba da nam bude opravdanje za reciprocitet neznanja, zaborava ili sramote. Ulice Beograda treba ponosno da nose imena ljudi koji su zadužili i našu naciju i region, ali i čovečanstvo. Samo tako Beogradu vraćamo dostojanstvo, ugled i ponos.
ZLOČINOM NA ZLOČIN: Ipak, najveću opasnost po jedno društvo predstavljaju Vesićevi stavovi o tome šta je normalno, a šta ne, odnosno, ko je zaslužio suđenje, a na koga je poželjan atentat. Civilizacijska evolucija i pravne norme uslovljavaju nas da kontrolišemo emocije i svakom pojedincu omogućimo pravo na pošteno suđenje, pa makar se radilo i o ratnom zločincu. Čak i najvećim zločincima nacističke Nemačke dato je pravo na odbranu kroz Nirnberška suđenja pod okriljem UN, gde je od 24 optužena njih 12 osuđeno na smrt, uključujući Hermana Geringa i Joahima fon Ribentropa.
Podsetimo se da je pod uticajem SAD Vinston Čerčil odustao od egzekucija nacista po kratkom postupku, a J. V. Staljin od svog predloga o neselektivnom streljanju 50.000 do 100.000 nemačkih oficira. Ukoliko Vesićeve neargumentovane teze istoričari blanko usvoje, onda ćemo pristati da nam vlast ili politički rejting određuje šta je pravedna kazna, ko je kriv, a koga treba streljati bez suđenja. Veoma opasno, čak i za naprednjačke uzuse.
Još gore od toga je da bez stručne rasprave i izvedenih zaključaka o ukupnoj životnoj ulozi jednog čoveka donosimo brzoplete odluke na osnovu jednog čina koji ne bi trebalo izdvajati iz konteksta životne posvećenosti i ukupnog doprinosa vrednostima koje želimo promovisati. Upravo zato eksperti iz raznih oblasti, a pre svih istoričari, kroz argumentovanu debatu moraju usaglasiti stavove o svakom pojedincu, njegovim zaslugama i preporuci za korišćenje njegovog imena. U suprotnom se lako mogu napraviti krupne greške sa nizom imena ljudi koji su u jednom delu svog života zadužili naciju, ali su ukupno životno delo okarakterisali nečoveštvom. Karakterističan primer je potporučnik Vojske Kraljevine Srbije Alojzije Stepinac, solunski dobrovoljac i vitez Karađorđeve zvezde, čija je uloga kompromitovana bliskom saradnjom s monstruoznim režimom NDH. Ili političkim konvertitom Sekulom Drljevićem, koji je prošao razvojni put od srpskog unioniste preko federaliste do crnogorskog suvereniste i independiste i na tom putu bio spreman na kolaboraciju s Pavelićevom fašističkom tvorevinom.
ZABORAV BEZ POKRIĆA: Zbog osetljivosti istorijskog lavirinta neophodno je insistirati na mišljenju struke o svakom pojedinačnom imenu i ne dozvoliti da nam o tome odlučuje najveći politički rejting.
Nazivi beogradskih ulica treba da odslikavaju nacionalnu istoriju i sve ono što su mnogi personifikovali kroz prestonicu nekoliko država. Argumentacija o menjanju toponima iz bivše Jugoslavije i pitanju reciprociteta neutemeljena je, pa i tragikomična. Ne postoji reciprocitet istorije i zasluga, postoji samo reciprocitet nacionalizma, gluposti i sramote. Zahvaljujući rediteljki Dani Budisavljević javnost se upoznala sa delom Diane Budisavljević. Ali da li je mladost upoznata sa delima muftije Muhameda Šefketa ef. Kurta, Milana Levara, Esad Paše Toptanija ili Josipa Rajl-Kira? Znamo li sa čim su se u svojim sredinama suočavali Igor Galo, Ivan Hiti ili Amir Reko?
Zbog čega se odricati dela istorije, a samim tim i dela velikih imena ilirizma i panslavizma, nosilaca albanskih i partizanskih spomenica? Sva njihova imena nisu mogla dobiti ulice, ali su bila utkana u razne toponime koji su za svoju otadžbinu, a time i Beograd, dali sve, a ništa nisu tražili. Menjanjem imena ulica Beograd se odriče i svih solunskih dobrovoljaca poput bana Ivana Šubašića, slikara Marina Tartalja ili viteza Karađorđeve zvezde Luje Lovrića, koji je oba oka izgubio u bici na Dobrudži.
Odricanjem od hrvatskih toponima odričemo li se i Srba iz Hrvatske; Nikole Tesle, Ruđera Boškovića, Milutina Milankovića, Josifa Pančića, Petra Preradovića, Vladana Desnice, Grigora Viteza, Josifa Runjanina, Sime Matavulja, Josifa Rajačića, Ognjeslava Utješenovića Ostrožinskog, Arsena Dedića ili Radeta Šerbedžije? U svima njima tekla je krv srpskih predaka, ali su njihova imena postala nezaboravna i uticajem toponima, odnosno okruženja u kojem su se rodili i stvarali. Treba li Beogradu mulj nacionalizma i osvete izmešanog s Vesićevim reciprocitetom?
VELIKA IMENA: I jedna nevelika ulica na Voždovcu treba da promeni ime. Izgleda da Split nije više odgovarajući toponim za nacionalizmom opterećenu elitu s manjkom istorijskog znanja. Međutim, u taj mali toponim ugrađena su velika imena splitskih umetnika i solunskih dobrovoljaca poput Ive Tijardovića, svih prosrpskih i projugoslavenskih političara poput Josipa Smodlake ili Ive Tartalja, svih akademika Srpske kraljevske akademije poput Tome Rosandića ili Emanuela Vidovića, svih pripadnika Orjune sa sedištem u Splitu ili vernika pravoslavne vere koji se i dalje nadaju da će Split dobiti sedište dalmatinskog episkopa SPC.
Imotska ulica je još jedna od onih koja će najverovatnije biti promenjena po kriterijumu reciprociteta. Svi narodni heroji iz NOR-a i dobrovoljci u španskom građanskom ratu nisu se borili za svoj rodni Imotski već za ideju, ravnopravnost i slobodu. Od 1.653 španska dobrovoljca iz Jugoslavije, čak ih je 51 bilo iz Imotskog, uključujući Mirka Kadijevića, oca generala Veljka Kadijevića, koji je poginuo u Španiji. Ni članovi Sokolskog društva u Imotskom ne bi razumeli Vesićev princip reciprociteta, a posebno ne pesnik Augustin Tin Ujević ili svetski prvak Mate Parlov.
Reciprocitet je za njih bio nepoznanica, a mi im možemo samo biti zahvalni, makar kroz toponim koji će objedinjavati sva njihova patriotska dela.
Izgradnja poverenja u regionu je definitivno dvosmeran proces, ali ukoliko očekujemo od komšija da prvi započnu taj proces, živimo u zabludi. Svaka nacija je odgovorna za moralno ozdravljenje sopstvenog društva, u koje ulaže i budućnost i opstanak. I samo u takvom ozdravljenju poželjan je reciprocitet.
Uspostavljanje i projekcija društvenih vrednosti podrazumeva uzajamno poštovanje i uvažavanje u regionu. Jedan od načina je i davanje imena ulicama ili postavljanje bista pripadnicima drugih naroda koji su uradili časna dela za Srbe ili za Srbiju. Isto tako trebalo bi se ponašati u regionu sa imenima Srba koji su zadužili njihove zemlje i nacije, i to ne radi našeg, već sopstvenog nacionalnog interesa i društvenog ozdravljenja. Veličanje osuđenih ratnih zločinaca trebalo bi da ostavimo prošlosti, zajedno sa svim političkim “elitama” koje egzistiraju na mržnjama, netrpeljivostima i tabloidizaciji međusobnih bezbednosnih pretnji.
Promena naziva beogradskih ulica predstavlja ogoljavanje kvazinacionalističkih namera gradske birokratije, što neće doprineti niti povećanju našeg uticaja u regionu niti poboljšanju statusa srpskog stanovništva u drugim državama. Ali sasvim sigurno će biti pogubno po kolektivno pamćenje i devastirajuće za održivost društvenih vrednosti.
Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR