"Jesu li SRBI VEĆI RUSI od Belorusa?"
“Zemlja koja bez prestanka mrzi ili voli neku drugu zemlju donekle je rob svoje mržnje ili ljubavi, šta god je od toga udaljilo od njene dužnosti i interesa”. Ove reči Džordža Vašingtona, iako upućene njegovim zemljacima koji su pre dva i po veka tek stvarali državu, i danas su savet svakome ko zaboravi na to da iza državnih granica nema prijateljstva i bratstva, već da iza njih vladaju isključivo interesi. Prekogranična ljubav među državama nikada nije uzvraćena, a ako ponekad i deluje da imate brata u dalekom svetu, to je samo iluzija koju pružaju samo na trenutak poklopljeni interesi.
Komentara 0
Slušaj vest
0:00/
0:00
Savet jednog od očeva SAD njegovi zemljaci i naslednici dobro su razumeli i po njemu se rukovode već stotinama godina, gradeći na taj način državu čijoj snazi i uticaju ni danas nema ravne. Naša priča, međutim, i danas se gradi na iluziji o nekakvom bratstvu i prijateljstvu sa drugima koje samo mi, ali ne i oni, smatramo bliskim.
Ne znamo mnogo o Belorusiji, imamo samo osećaj da nas veže slovensko bratstvo, pravoslavlje, nekakav prkos i težnja ka slobodi i nezavisnosti, ali iznad svega, da nas veže bliskost sa zajedničkim, velikim prijateljem i bratom - Rusijom. Iz te projektovane veze smatramo da smo bliski, pa čak i takmaci u tome ko je Rusima bliži. Belorusija nema naročite potrebe da to dokazuje, ona je prvi sused Rusije, pored beloruskog u ovoj zemlji zvanični jezik je i ruski, njihova istorija je zajednička, a od pre četvrt veka imaju i jake međudržavne veze, skoro konfederaciju. Uprkos tome, država Belorusija i njen lider jasno i sve češće pokazuju da su svesni mudrog državničkog saveta pomenutog na početku.
Srbija, s druge strane, kao da ne haje za večnu državničku istinu, koja je sažeta u rečima prvog američkog predsednika. Ona ni izbliza nema prirodne predispozicije za bliskost sa Rusijom, kakvu ima Belorusija, ali to uporno nastoji da nadoknadi, pa makar i na štetu sopstvenih interesa.
Teško je zamisliti da bi bilo koji beloruski general snishodljivo i ponizno rekao da ima tremu zato što treba da komanduje paradom kojoj će da prisustvuje predsednik Putin. To je isključeno, jer general dobro zna ko je njegov predsednik. Teško je zamisliti da Putin kaže Lukašenku da se nada da će u novoj vladi Belorusije biti i ministara koji će raditi na još jačim vezama dve zemlje. Možemo samo da zamišljamo šta bi Lukašenko i njegove obaveštajne službe uradili kada bi na delu uhvatili pripadnika GRU ili FSB kako daje novac njegovom pukovniku u zamenu za informacije. Šta bi Belorusi uradili da pripadnik GRU tajno fotografiše predsednikovog sina na radnom mestu? Šta bi se desilo kada bi ruske službe vrbovale navijače i huligane sa ulica Minska? Ne možemo ni da zamislimo situaciju da premijer Belorusije donosi ruskom ambasadoru transkript svog intervjua, kako bi dokazao da nije dovodio u pitanje odnose sa Moskvom. Niti možemo da zamislimo da ruski ministar Petrušev čestita članu Vlade Belorusije ruski (?!) Dan državnosti, sa željom da zajednički nastave da rade na dobrobit (ruske) otadžbine!
Veoma teško možemo da zamislimo da bi država Belorusija i njeni zvaničnici ispoljavali ovakve izlive nepotrebne i nezahtevane lojalnosti. Jer ova zemlja nema nikakvu potrebu da dokazuje svoju bliskost velikom susedu, ali zato ima potrebu da pokaže svoju želju da sama uređuje svoju sudbinu i prati sopstvene interese, kao jedini orijentir kojem jedna država treba da se vodi.
Belorusija pokazuje da je za to, uprkos bliskosti sa Rusijom, sasvim sposobna, možda i zato što načelnici njene službe bezbednosti ne drže Putinovu sliku u svojoj kancelariji. Možda zato što njihovim ministrima i visokim zvaničnicima na mobilnom telefonu ne svira ruska himna kad ih neko poziva? Možda zato što Belorusija, kada gradi odnos sa Rusijom, gleda isključivo interes Belorusa, naročito kada je u pitanju cena gasa - a nju Rusija s vremena na vreme želi da podigne, baš kao što želi da snizi cenu tranzita gasa kroz Belorusiju prema Poljskoj i dalje ka EU.
U danima koji prethode predsedničkim izborima, zakazanim za nedelju, 9. avgusta, Aleksandar Lukašenko se suočava sa nizom uličnih protesta uperenih protiv njegove 26-godišnje vladavine. Ova ulična opozicija ne izgleda da je autentično beloruska, štaviše ima previše naznaka da je uvezena, i to preko istočne granice Belorusije.
Šta bi uradio Aleksandar Lukašenko da mu u takvim okolnostima Jevgenij Primakov (junior) predloži da napravi tehničku vladu sa liderima uličnih demonstracija? Ne možemo to da znamo, ali zato smo vrlo jasno saznali da su pre desetak dana Belorusi, najveća ruska braća, otkrili prisustvo oko 200 pripadnika paravojne ruske grupacije “Vagner” na svojoj teritoriji, uhapsili njih tridesetak i sve to istog dana emitovali na državnoj televiziji.
Ovako će uraditi svaka odgovorna država, kojoj je pre svega stalo da očuva suverenitet i sopstvene interese. A to da li su se komandosi iz paravojne i establišmentu u Moskvi bliske grupe “Vagner” slučajno zadesili u Minsku, ili su samo bili u tranzitu za neku treću zemlju, kao što se već govori, moraće da objasne pred sudom Belorusije. Sačekaćemo to objašnjenje, ali već sada znamo da je odmah nakon velikog hapšenja, predsednik Lukašenko pozvao telefonom svog prijatelja, predsednika Aleksandra Vučića. Da li je imao razlog da ga upozori na nešto?
(Dr Orhan Dragaš, Međunarodni institut za bezbednost; Kolumnista je autor knjige “Dva lica globalizacije - istina i obmane”)