Nemačka nije antirasistički model koji traže SAD
20. jul 2020.
Proteklih nedelja mnogi su hvalili Nemačku kao model suočavanja sa zločinima iz prošlosti. Taj narativ nije nov, ali je učestao nakon rušenja statua američkih generala sa juga SAD koji su bili za ropstvo, kolonijalnih vođa i drugih takvih ličnosti.
Otkako su studentski pokreti šezdesetih godina prošlog veka u Nemačkoj prekinuli ćutanje o periodu nacizma, postavljeni su bezbrojni spomenici žrtvama Holokausta, a neki bivši koncentracioni logori pretvoreni su u obrazovne ustanove. To su svakako dobre stvari. Ipak, današnja Nemačka nam pokazuje i da kajanje za grehove iz prošlosti malo znači, ako se ne demontiraju strukture koji su omogućile da oni budu počinjeni.
Nemačka se ne sučava sa svojim kolonijlanom prošloću
Pre skoro 20 godina, kao đak razmene živela sam sa tursko-nemačkom porodicom koja mi je pomogla da Nemačku više ne vidim kao zemlju u kojoj nema kulturne raznolikosti. Mnogo godina kasnije, preselila sam se u Berlin - na godinu dana, ali je na kraju to bilo osam godina. Prošle jeseni sam se vratila u SAD, nakon što sam doktorirala na temu - nemački nacionalni identitet u relaciji sa rasom i rasizmom.
Tokom rada na disertaciji, predavala sam na Pedagoškoj akademiji Univerziteta u Potsdamu, sa težištem na istorijskim i savemenim nejednakostima. Većina mojih studenata nikada nije učila o nemačkom kolonijalizamu, a mnogi nisu ni hteli da popune tu prazninu. Jedan od njih je rekao: „Već nam je rečeno koliko smo bili grozni u Drugom svetskom ratu. Zašto moramo da učimo o drugim strašnim stvarima iz prošlosti Nemačke?"
Beli Nemci kritikuju Amerikance
Suočavanje sa rasizmom postalo je deo mojih predavanja, iako su mi bele nemačke kolege zamerale da preterujem i da stvari pogrešno tumačim. Beli Nemci često optužuju Amerikance da su prosto opsednuti rasom. (Reč rasa na engelskom se ne može izjednačavati sa istom nemačkom reči, jer na engleskom taj izraz ima drugu konotaciju i njegova upotreba nije već sama po sebi rasistička, kao što je to slučaj u nemačkom jeziku, prim. ur.)
Ali, u Nemačkoj sam naučila da je upravo neimenovanje rase jedan od najmoćnijih načina za održavanje rasno raslojenog društva. Namerno kažem „beli Nemci". U Nemačkoj je posle Holokausta reč rasa izbačena iz upotrebe. Međutim, ne pominjanje boje kože i različitog izgleda ljudi koje je usledilo, stvorilo je prostor za sistemski rasizam, otežavajući da se on imenuje, prepozna ili osudi.
Etnička, zapravo krvna pripadnost nemačkom narodu, vekovima je bila odlučujuća za ono što se smatra nemačkim - u politici i svakodnevici. 1999. godine usvojen je zakon kojim se dozvoljava davanje državljanstva i onima koji nemaju krvne veze sa Nemcima, čime je prvi put priznata postojeća raznolikost u nemačkom društvu. Ali, tek 2014. dozvoljeno je dvojno državljanstvo i deci čiji roditelji nisu državljani EU, a koja su prethodno morala da biraju između nemačkog državljanstva ili državljanstva roditelja.
Kao deo istraživanja za disertaciju, intervjuisala sam tursko-nemačke mlade odrasle ljude, od kojih je većina bila primorana da se suoči s tim izborom. Bili su ljuti što su, da bi mogli da dobiju državljanstvo Nemačke u kojoj su rođeni i odrasli, prvo morali da dokažu svoju odanost - odričući se državljanstva svojih roditelja. Svi su mi rekli da se osećaju kao Nemci, ali da nemački pasoš neće promenti to da će ih mnogi beli Nemci zauvek smatrati strancima.
Sve do ranih 2000-ih bilo je normalno da se govori o „Nemcima" i „strancima", pri čemu se poslednji izraz odnosio na one koji se percipirani kao ne-Nemci. Bila sam šokirana kada sam takav jezik pronašla u jednoj studiji univerziteta u Potsdamu iz 2014. - o svakodnevici u nemačkim školama. Lekcija koju sam dobila kada sam to krtikovala glasila je - to je zbog jasnoće, da bi deca mogla da razlikuju „Nemce" i „strance". Kad sam rekla da je to rasizam, dobila sam sledeću lekciju - da sam i sama strankinja.
Biti Nemac - biti belac
Izraz „Migrantska pozadina" uveden je u nemačkom popisu stanovništva 2004. da bi se obuhvatila raznolikost društva - bez navođenja rase. Od tada je taj izraz sveprisutan. Često se koristi skraćeno kao „migrant", bez obzira na to gde se neko rodio, i koristi se gotovo isključivo za ljude koji nisu beli, uključujući i Nemce - mada treba istaći da se u tom kontekstu reč „nemački" uopšte ne pominje.
Za razliku od SAD, gde se rasa smatra društvenim konstruktom sa konkretnim materijalnim uticajem, u Nemačkoj je rasa zamrznut pojam - kao pseudonaučna, biološka definicija koju su koristili kolonijalisti i nacisti. Kopredsedavajući stranke Zelenih, Robert Habek, zahteva da se pojam rasa ukloni iz nemačkog ustava: „Ne postoji rasa, postoje samo ljudi".
Iako je dobronamerno, takvo slepilo za različite boje kože zapravo više podržava rasizam nego što razotkriva strukture koje ga održavaju i podstiču. Nemačkoj je potrebna nova poltička i kulturna diskusija, ne o Holokaustu, već o načinu na koji se ono što se smatra nemačkim prepliće sa samorazumevanjem da je Nemac uvek samo beo.
Ko ima pristup državljanstvu? Ko se smatra „migrantom"? Koga zaustavlja policija? Odluke o svemu tome oblikuju se na rasnim predstavama o poreklu, ukorenjenim u nemačkom društvu još mnogo pre perioda nacizma.
Hvaliti Nemačku zbog toga kako se „suočila" sa svojom prošlošću, čini nevidljivim rasizam koji ovde još uvek postoji. U Nemačkoj nisu dizani spomenici nacizmu. Međutim, isto tako nacizam nije adekvatno smešten u kontekst onoga što mu je prethodilo, niti onoga što je potom usledilo. To je greška Nemačke iz koje možemo da izvučemo pouku.
Ursula Mofit je doktorirala psihologiju na Univerzitetu u Potsdamu u Nemačkoj. Sada je na postdoktorskim studijama u SAD, gde proučava kontekstualizovani razvoj rasnog identiteta.