General i pisac Mladen Vuruna: Čovek je slobodan koliko je za to spreman

I književnost i vojnički poziv teški su i lepi na svoj način, počinje razgovor u Beogradskoj hronici general-major Mladen Vuruna.

"Obe profesije kad im se posvetite, uzimaju vas celog. Ja sam vojnik čitav život i to je profesija koja obezbeđuje egzistenciju za moju porodicu, tako se i odnosim prema tome. Ujedno sam i profesor Univerziteta odbrane, to me čini veoma ponosnim, rad sa mladim ljudima je nešto što bih svakom preporučio jer sa njima stalno radite na sebi. A pisac... Tu sam zahtevan prema sebi. Ne bih rekao da tu ima nešto što je teže ili lakše, to su pozivi koje ja obavljam i koje volim da radim", navodi Vuruna.

Mera slobode 

Govori i o vrlo važnom aspektu obe profesije – slobodi.

"Sloboda ne zavisi samo od društvenih uslova, već je i unutrašnje pitanje koliko je čovek spreman da bude slobodan. To je bilo predmet oštrih debata u vremenu kad sam ja stasavao i bio mlad. Ako ste hteli javno da iskažete svoju misao, morali ste da je smestite u korpus ideja odobrenih od strane političkog establišmenta. Jedna književnost je sledile neke društveno-političke doktrine, bila hvaljena i obožavana i ona druga koja je bila subverzivna i kasnije kanonizovana na neki način. Mislim da današnja uloga knjiženovsti nije takva", napominje Vuruna.

Razlog zbog kog je počeo da piše je, kaže, unutrašnja potreba da sa sobom i ljudima oko sebe komunicira na takav način.

Književnost danas, ukazuje, nije prostor društvenog dijaloga, već su tu ulogu preuzeli neki drugi mediji. Vuruna književnost posmatra na drugi način.

"Ona ima svoju elementarnu ulogu odvajkada, a to je da imate svoj unutrašnji dijalog. Vi kad čitate knjigu, vi razgovarate sa sobom o temama koje je ta knjiga pokrenula. Malo menjate svoj sistem vrednosti, korigujete stavove, razvijate osećanja, to je duboko ukorenjeno u etici i estetici kao starim filozofskim disciplinama. S druge strane, književnost treba da bude zanimljiva i zabavna, ne može da bude dosadna. Ako budu fascinantne etičke preporuke i briljantna estetika, ali ako je to dosadno, to neće doći do ljudi. Između ta dva zadatka ja tražim meru svoje slobode kao pisca", naominje Vuruna.

Smatra da od pisanja knjiga u Srbiji ne može da se živi.

"Nisam u toj prilici, imam slobodu i privilegiju da živim od nečeg drugog. Bio mi je važno da nađem vrhunskog izdavača, koji objavljuje vrhunsku književnost, književnost kao umetnost reči i tu nađem potvrdu tih mojih rukopisa, da li je to zaista vredno da uđem u to visoko društvo. Može da se izračuna, za jednu prosečnu platu u Srbiji možda morate da prodate i deset hiljada knjiga", navodi general-major Vuruna.

Kaže da nema kontakta sa svojim čitaocima što, smatra, možda i nije tako dobro.

"S obzirom na to kako pišem, nadam se da bi to mogli da budu mlađi ljudi", kaže Vuruna dodajući da svoju književnost ne prilagođava čitaocima.

Na pitanje gde nalazi vreme za pisanje i rad u Vojsci odgovara: "Ljudi rade u slobodno vreme razne stvari, ja čitam i pišem. Nađe se vreme, to nije veliki problem."

O mladima, prošlosti i sadašnjosti 

Upitan ko danas upisuje Vojnu akademiju i koji su motivi tih mladih ljudi, general-major Vuruna kaže da je to dosta teško pitanje.

"Dok sam obavljao prethodne dužnosti rektora često su me pitali to, uvek mi je bilo teško da odgovaram. Ima jako puno razloga, svaki čovek je kosmos za sebe i svako ima svoje motive i razloge zbog kojih upisuje vojnu školu. Ono što bih izdvojio je dobro obrazovanje, to mladi ljudi danas prepoznaju i ka tome streme. Vojna akademija i vojnoobrazovni sistem nude kvalitetno i dobro obrazovanje. Nije bez značaja ni sigurnost, i tokom školovanja i nakon škole, siguran posao i mogućnost da napreduju", ukazuje Vuruna.

Smatra da današnje generacije nisu razmaženije nego prethodne i objašnjava koja je razlika među njima.

"Danas ima manje izvesnosti, a više mogućnosti. U moje vreme bilo je više izvesnosti, a manje mogućnosti, mi smo se tome prilagodili. Čini mi se da su mladi pragmatičniji od nas, veštiji u društenom ambijentu, bolje se snalaze, umeju bolje da vode računa o sebi, mislim da je to neka bitna razlika", naglašava general-major Vuruna.

Serija i film Vojna akadmija bili su vrlo popularni, a Vuruna kaže da nije baš sve tako u stvarnom životu.

"Film je umetnički prikaz nečega, kao i knjiga, to su izmišljene priče. Nije baš tako. To su neke situacije koje se dešavaju, to su živi ljudi, s njima imate različite strasti, strahove, nade, tuge, radosti, to je prikazano. Nisu istinite, ali su moguće, naravno", ističe Vuruna.