Uvođenje Dveri u građanski salon

Ali mislim da su spekulacije prema kojima su oni jedini krivi za to, donekle ipak nerealne.

U redu je da su neki protestanti nedavno seli na pod i da na taj način žele da se distanciraju od huligana i ekstremista, koji jesu manjina.

Ali nemojmo se praviti kao da ne znamo da ne protestuju svi zbog istih razloga.

Neki su na ulici zbog „izdaje“ Kosova, neki zbog socijalne nepravde, korupcije i kriminala, neki zbog rušenja pravne države, većina naravno zbog katastrofalne politike oko kovida, i da, mnogi protestuju zbog najave uvođenja policijskog časa, jer smatraju da je to vid ugrožavanja lične slobode (ili ne daj Bože jer misle da cela ova epidemija nije ozbiljna stvar).

A pošto je opozicija veoma šarena, uključujući i partije, naravno da su i protestanti jedna šarena ekipa: prisutna je građanska opcija, ali takođe su prisutni svi ostali, od krajnje levice pa do desnice i huligana. Ne bi trebalo ovo osporavati, naročito jer nije to problem kao takav.

Različite grupe protestanata imaju različite pristupe, jedni misle da je mirno sedenje najefikasnija strategija, drugi su pak priklonjeniji demonstriranju snage.

Inače nešto slično je bilo i na protestima „1 od 5 miliona“, dakle uopšte nema nikakve novine.

Ali stvar sa kojom bismo naročito trebali suočavati jeste to da su nacionalisti (i ultradesničari) sada prisutni i na građanskoj sceni takođe. To je cena koja se plaća zbog pristupa dobrog dela liberalnih medija, počevši od Olje Bećković pa nadalje, što su uhvatili Boška Obradovića za ruku i uveli ga u građanski salon.

Razumem ja političku motivaciju svega ovoga, a ni ne mislim nužno da su kalkulacije bile potpuno pogrešne.

Radi se o tome da su na građanskoj strani mnogi došli do zaključka da Vučićev režim može pobediti jedino koalicija šarene opozicije koja može da dopre što širem sloju društva.

Dakle, da je potreban savez stranaka gde su prisutni svi ostaci DS-a, ili barem oni čiji lideri se ne mrze međusobno baš skroz, ali u isto vreme su prisutne i neke desničarske stranke, koje mogu da budu opcija i konzervativnim i nacionalističkim glasačima – mogući kandidati za to su Jeremićiva ekipa s jedne strane, ali prvenstveno Dveri s druge.

Zagrljaj građanske opcije i (krajnje) desnice liberalima inače razumljivo smeta, ali ipak ne možemo reći da nema nikakvog smisla. Ne volimo da mislimo, niti da govorimo o tome, ali jeste činjenica da je srpsko društvo poprilično konzervativno, a pogotovo južno od Save.

A zbog nerešenosti nacionalnog pitanja, prvenstveno pitanja Kosova, nacionalističke parole još uvek imaju ogromnu političku snagu.

Šta je, tu je. Sadašnja opozicija nikada neće pobediti na izborima ako ne obraća pažnju na sve ovo.

I jedna je stvar da nisu svi na ulici zbog istih razloga, ali ipak neke stvari smetaju svima na opozicionoj strani. Na prvom mestu svima smeta brutalna koncentracija moći, koja nije viđena u Srbiji još od pada Miloševića.

Čak i ako onaj prethodni, DS-ovski režim, nije bio jedna potpuno konsolidovana liberalna demokratija, polarizovanost partijskog sistema je svakako garantovala da niko nema premoć – a gledano iz ugla kvaliteta političkog režima, ovo je bilo od ogromnog značaja.

Iz današnje situacije put može da vodi različitim pravcima. Ukoliko će naredni režim da bude demokratskiji od sadašnjeg, njegov kvalitet će onda zaista zavisiti barem delimično od sastava nove vlade – a iz ove perspektive kooptacija Dveri u građansku scenu je donekle zabrinjavajuća.

Ali je sasvim sigurno da bez obzira na kvalitet, ako želimo bilo kakvu demokratizaciju, prvo što se mora uraditi je suzbijanje premoći SNS-a. Radi ovoga, građanska opozicija je stupila u zagrljaj sa Dverima. Da li će kalkulacija ispostaviti tačnim, to samo đavo zna. Ali moramo već jednom da se suočimo sa time da je taj zagrljaj imao vidljivu cenu.

Autor je politikolog i istraživač na Univerzitetu Korvinus u Budimpešti