PATIKE ZA TRČANJE Biljana Srbljanović: Pišem dok gledam desetine snimaka na kojima se kliče Ratku Mladiću

Pišem i pitam se da li će noćas krv pasti u konačnom obračunu sa ljudima kojih je stid sistematskog istrebljenja, progona i ubistva više od osam hiljada ljudi u Srebrenici. Pišem dok uzalud, mnogo godina zaredom, čekam da se politička elita eksplicitno odredi prema tome, oda počast žrtvama, ogradi javnim stidom od dželata predvođenih raspalim ražalovanim „generalom“ Mladićem, što truli da satruli u zatvoru nedovoljno dugom za razmere zločina koji je počinio. Pišem i očekujem najgore.

Pročitajte još

Pišem ovo u trenutku kada se građani po internetima svađaju da li treba sesti, leći ili ustati u svrhu protesta protiv Vučića. Pišem dok gledam desetine snimaka na kojima se kliče Ratku Mladiću, uz novi sablasni znak - tri prsta skupljena, ruka ispružena iznad glave, kao imitacija fašističkog pozdrava...

Slučajno ili ne, ove poslednje demonstracije pale su upravo u vreme obeležavanja četvrt veka od Srebrenice i odmah da vas upozorim: ne zanima me rasprava ni oko Vučića ni oko opozicije, danas me ni korona ne interesuje, zanima me kako ćemo izaći na kraj sa ovim novim i novim, sve snažnijim četama jako mladih ljudi koji se identifikuju sa najgorim zločincima, koji se mole u ime najgnusnijih neljuda, onih što su im idoli i zvezde vodilje, a da sami nikad nisu ni mogli ni trebali imati ništa s tim. Pesme o „svetinjama“, uzvici policajcima „idite na Kosovo“, ona tri spojena prsta, raspop koji predvodi opasnu sektu nasilnika koji su nas jurili i tukli na nekadašnjim paradama ponosa (nema sumnje, opet će), blaćenje žrtava genocida i navijačke pesme za „generala“, glasnije su mi od svega drugog.

Najglasnija mi je tišina političke i građanske elite, koja se svakog 11. jula ograđuje, koja od pitanja odgovornosti za genocid ili makar samo običnog ljudskog obeležavanja i odavanja počasti žrtvama beže kao đavo od krsta, kao ja od navijača kad se slučajno zateknem u istoj ulici sa njima. Svi oni, što su glasni na svaku moguću temu, ipak ovog na ovaj dan godinama ćute i žure da tetki daju lek. A svi mi koji odbijamo da ćutimo dobro znamo kakvo nas verbalno, a često i fizičko nasilje čeka od „nezadovoljnih mladih“ svakog tog 11. jula samo zato što podsećamo na zločin. I zato me vređa lažna ekumenska priča kako sad nije trenutak za ideološke razlike, daj samo da svrgnemo Vučića, posle ćemo da vidimo šta ćemo i kako treba zanemariti razlike i ujediniti se u sličnostima, jer mislim da je to nemoguće. Te su razlike ono što nas čini ljudima u odnosu na neljude i ako ih zanemarimo, šta nam preostaje?

Prećutati lično ubeđenje ovog puta znači prećutati da si protiv zločina, protiv nasilja nad manjinama i dozvoliti da oni koji jesu i za zločine i za nasilje nad manjinama vode stvar. Jer oni svoje „razlike“ ne prećutkuju, naprotiv, prećutkuješ ih samo ti. Kad ćutiš i slušaš kako oko tebe demonstranti policiji vrište da „idu na Kosovo“, da li si svestan na šta zapravo ćutiš? Da li ih tim prećutkivanjem možda šalješ na letovanje u susednu državu ili puštaš da ovom do tebe pena na usta udari dok urliče na policajce da tako naoružani pođu da silom „povrate“ tuđu teritoriju sa koje su s pravom oterani, ostavljajući za sobom decenijski krvav trag? I da li to grljenje sa batinašima, da li to divljenje izvajanom torzu svakog nagog navijača sakrivenog lica, da li kolo pred policijom i bratimljenje s onima što su se decenijama pokazali kao lojalni isključivo i samo sebi, predstavlja nešto dobro? Da li policajac koji seksualno napada novinarku dok joj drugi policajac objašnjava da je to „samo guza“ ikada zaslužuje zagrljaj? I da li ti je saborac onaj koji ga tera da ide da ubija po Kosovu kao što su mu idoli ubijali po Srebrenici?

Meni ne. Zato ne pripadam ovoj, a ni jednoj drugoj skupini i neće mi vas biti žao kad se budete češali tamo gde ne sme da svrbi, kad jednom shvatite čemu ste doprineli. Posebno na dan dvadeset i pete godišnjice najsramnijeg zločina u naše ime - genocida u Srebrenici.