Nešto se lepo dešava u Sloveniji

Onda je došlo vanredno stanje, pa teška borba sa kovid infekcijom i u Srbiji i u Sloveniji, ali ovih dana ponovo se aktivirala čitava priča. Više od hiljadu naše dece sada čeka septembar.

Šta će se dogoditi, još treba da se vidi, ali pomisao na ono što bi trebalo da se desi, ispunjava me nadom da bi nešto drugačije moglo da se pokrene na ovim našim prostorima, različito od onog na šta smo navikli nas same i svetske medije.

Uvek sam mislio da je bogatstvo znati ili upotrebljavati više stvari. Nikad nisam mislio da bi latinica u Srba mogla da ugrozi osnovno pismo ćirilicu, već da smo mi bogat narod zato što pišemo i čitamo na dva pisma. Lista mojih knjiga, uostalom, ovo potvrđuje: pola je štampano na latinici, pola na ćirilici.

Isto tako, smatrao sam da poznavanje različitih oblika jezika na kojem se svi razumemo, jeste jedno bogatstvo.

Na kraju, i dalje mislim da smo svi mi koji smo se školovali u SFRJ morali da učimo ili makedonski ili slovenački jezik i da smo tako radili, polovina nas koji se razumemo na istom jeziku, znala bi da se sporazume sa Slovencima na slovenačkom, što bi, ko zna, možda promenilo i tok novije istorije.

Nakon godina sukoba, osporavanja, zatvaranja, sada, evo, imamo priliku da deca koja odrastaju u Sloveniji, a imaju srpske korene, znaju dva jezika i da u budućnosti budu upravo ono što su njihovi očevi morali biti: ambasadori između dve kulture. Ovo je tim bitnije, pošto svi koji godinama imamo kulturne veze sa Slovenijom, znamo da veliki deo Slovenaca i dalje zna ovaj naš jezik, dok mi i dalje u vrlo malom broju znamo njihov.

Ovo jeste jedna vrsta segregacije na koju oni i trideset godina nakon raspada Jugoslavije pristaju, jer među većinom i dalje postoji naklonost ka istoj kuhinji, istom mentalitetu, pa i većem delu iste istorije. 

Nije tajna da kada nedostaje neki udžbenik ili prevod na slovenački jezik, tamošnji studenti i profesori bez premišljanja uključuju srpske ili hrvatske prevode takvog teksta, jer znaju da tako mogu na najbolji način zatvoriti rupu koja nedostaje.

Moji prevodi helenske lirike, koji su i dalje retki u regionu, koriste se u predavanjima profesora Braneta Senegačnika na Ljubljanskom filozofskom fakultetu, dok njegovi prevodi Pindara, ili kolosalni prevod presokratovaca na slovenački u tri toma u našoj nastavi klasičnih nauka ne mogu biti korišćeni.

Zbog svega toga, ako bi se s akcijom učenja srpskog jezika krenulo i u tome istrajalo, imamo priliku da dobijemo novu generaciju ljudi za dvadeset prvi vek.

Jer, animoziteti koji se vezuju uz nekadašnju Jugoslaviju će, neumitnim protokom vremena, kroz trideset godina potpuno nestati, a oni koji danas počinju da uče srpski kao drugi jezik, biće u naponu snage i imaće, kroz tri decenije, oko četrdeset godina.

Sva ta optimistična budućnost dešavaće se, dakle, nakon 2050. godine, ali ove cifre već uveliko ne predstavljaju šifru za naučnu fantastiku.