Tajni vojni pakt između FNRJ i Amerike: Jugoslavija deo NATO saveza

Postojali su jasni znaci jugoslovenske želje da se više sarađuje sa zapadnim državama. Delom je posredi bila i pojava pukotina u preambicioznom petogodišnjem planu, pa se tražila mogućnost da se novac zarađuje povećanjem trgovine sirovinama sa zapadnim zemljama. Ipak je glavni razlog bio porast nepoverenja Staljina u samostalne političke veze maršala Tita sa britanskim državnicima. Pravu prirodu nepoverenja u jugoslovenske planove o balkanskoj federaciji istoričari će otkrivati tek u dalekoj budućnosti. Džordž Kenan je posle 1948. radikalno izmenio mišljenje i zaključio: "Ovakav Tito je naša najdragocenija dobit u borbi da zaustavimo i oslabimo rusku ekspanziju. Treba mu ostaviti da na svoj način radi na tome da se Istočna Evropa osamostali."

BOJAO se Tito da u slučaju sovjetskog napada na Jugoslaviju zapadni saveznici ne iskoriste tu priliku za ukidanje socijalističkog sistema. U tom pogledu, u Beogradu se od 15. do 20. novembra 1952. vode pregovori između trojne delegacije američkih, britanskih i francuskih predstavnika i jugoslovenske strane. Netačno je ubeđenje nekih jugoslovenskih istoričara da je Staljin spremao oružani obračun sa jugoslovenskim komunistima. Pretnje i zastrašivanja su zaista davali povoda za ta ubeđenja. Anatolij S. Anikijev citira Staljina da Tita treba ostaviti, jer je on u osnovi komunista. Imao je pravo što ga je smatrao improvizatorom. Sve su velike promene, na prvom mestu ideje o društvenoj svojini kao leku protiv birokratizovanja, ostale velika, izneverena improvizacija. Veliki improvizator je ličio na "velikog kombinatora" Ostapa Bendera u humorističkim delima Ilfa i Petrova.

Francuski istoričar Žil Trud (Giles Troude), u neobjavljenom istraživačkom delu o maršalu Titu, otkrio je rezime izveštaja koji je američki general Tomas Hendi (Thomas T. Handu) sačinio u decembru 1952. Tom sastanku je prethodila tajna poseta generala Vilsona (Wilson) Beogradu, januara 1951, Milovana Đilasa Londonu, februara 1951, generala Koče Popovića Parizu, maja 1951, kao i "tajna vojna konferencija" američkih i britanskih vojnih izaslanika sa jugoslovenskim, "u Sloveniji, jula 1951". Jedan "tripartitni komitet" sastao se u Pentagonu s jugoslovenskom delegacijom od 16 oficira (dva generala i ministrom Velebitom), 6. avgusta 1951. Predsedavao je general Holmsted. Nakon prethodnih priprema, Tito je primio tripartitnu delegaciju 15. novembra 1952, i s njom u razgovoru proveo jedan i po sat. Zatim je počela šestodnevna konferencija dveju strana. Jugoslovensku je vodio general Dapčević s pet oficira. Konferencija je pokazala bitno neslaganje u pitanjima odbrane od mogućeg sovjetskog napada. Dapčević je "izrazio svoje strahove" da bi tri četvrtine jugoslovenske teritorije i stanovništva bilo okupirano za 15-30 dana, a Beograd bi bio osvojen za šest dana. U tom slučaju bi se jugoslovenska vojska povukla u "bosansko sklonište". Zapadni predstavnici su ovu procenu proglasili defetističkom, i zahtevali jugoslovensku "strategiju napredovanja". General Hendi je odgovorio da severoistok Italije, Jugoslavija i Grčka predstavljaju istu odbrambenu zonu, to jest jugoistočno krilo NATO. Jugoslovenski zadatak bio bi da brani "centralni planinski masiv" prema jadranskoj obali, sa opravkom i izgradnjom transportnih linija, zatim "ljubljanski" i "vardarski prolaz", prvi prema dolini Po, a drugi ka Solunu.

Akademik Milorad Ekmedžić

ZAPADNI stručnjaci su mislili da je jugoslovenska strategija precenila sovjetske snage za celih 29 divizija. U napadu na Jugoslaviju, od 370.000 vojnika, sovjetskih bi bilo samo 75.000. "U tom smislu postavljeno je pitanje prebacivanja vazduhoplovnih baza NATO iz Italije u Jugoslaviju." Sovjeti bi ohrabrili 11 mađarskih divizija "prodorom na Jadransko more do Rijeke", kao i 14 bugarskih divizija, "koje bi htele zgrabiti Makedoniju". Sumnjalo se i u rumunske trupe. Tada je Jugoslaviji odobrena vojna pomoć u tenkovima, avionima, francuska licenca za proizvodnju mlaznog aviona (fabrika aviona "Soko" kod Mostara), jedna milijarda američkih dolara za troškove od 1948. do 1955. i 6,6 milijardi francuskih franaka. Kao rezultat, Jugoslavija je - navodi se u ovom rezimeu - s Turskom i Grčkom formirala Balkanski pakt. Taj savez je smatran dodatkom NATO, kao jugoistočno krilo Evrope. Obavešten iz zapadnih listova da je Tito dao izjavu šefu američke obaveštajne službe da će Jugoslavija ratovati protiv Sovjetskog Saveza, Blagoje Nešković je protestovao da se tako krupno pitanje može rešavati na ličnoj osnovi. Bio je smenjen i postepeno otišao u zaborav.

Tito, Čerčil i Idn

Iako je ovim sporazumom Tito uspeo da sačuva jugoslovenski komunistički poredak, to je ipak bio početak unutrašnje korozije koja je nužno vodila konačnom slomu. Prema datumima ovih poseta, kao i kratkim susretima s Titom lično, nameće se utisak da je postojao još tajniji kanal od ovoga "strogo poverljivog". Inicijativa je dolazila sa Zapada, kao pokušaj da jugoslovensko vođstvo ne napravi novi zaokret ka sovjetskom bloku.

SAVEZ komunističke zemlje sa jednom islamskom diktaturom, u kojoj su zajednički američki saveznici hteli da uvedu barem još jednu partiju, i monarhije u politički i socijalno otuđenom narodu, bilo je za sve jedno iznuđeno savezništvo. Oduševljenje da je uvedeno u život iscrpljivalo se u blesku državnih poseta grčkog kralja, sa aristokratskom dvorskom svitom, i turskog predsednika jednom diktatoru. Ako je posmatrao filmski snimak o svečanom prijemu grčkog kralja na Titovom dvoru, neobavešteni ne bi bio u stanju da pozna ko je pravi monarh, a ko ga glumi. Za pregovore u tom trouglu, jugoslovenski ministar spoljnih poslova Koča Popović je davao instrukcije novim ambasadama (Danilo Lekić) - da što više postavljaju pitanja a što manje daju odgovora. Potomstvo je brzo zaboravljalo sjaj kraljevskih lenti i pozlaćenih uniformi sa ikonostasom ordenja. Ostala je u životu šala o Sulji i Muji, koji su na glavnoj sarajevskoj ulici postavljali dekorativne zastave, "jednu našu sa polumjesecom i zvijezdom i jednu njihovu trobojnu sa petokrakom". Tito je iz Turske doneo ideju da i on uvede jedan svoj "plavi voz", kakvim je turski predsednik raspolagao od vremena Kemala Ataturka. Nešto je od tog savezništva, dakle, ipak, ostalo.

Tito i Hruščov na "Galebu"

Američka pomoć je počela odmah 1949, a vrhunac je dosegla 1953. Pomoć u hrani, uključivanje Jugoslavije u investicije u okviru Maršalovog plana doveli su do opšteg ekonomskog poboljšanja. Pomoć od 296 miliona dolara za naoružavanje armije od 600.000 vojnika nije se mogla nadoknaditi jugoslovenskim izvozom (izvoz 26 miliona i američki uvoz 234) u 1953. Američka pomoć se naročito povećala izborom predsednika Kenedija 1961. godine. Do 1968, Jugoslaviji su stavljene na raspolaganje dve i po milijarde dolara pomoći i time su otvorena vrata rastu državnog duga do kasnije sume od 12 milijardi. Iako je američki politički interes opao zbog procene da jugoslovenski model radničkog samoupravljanja ne može biti efikasno oružje potkopavanja sovjetske moći, on će sve do sloma jugoslovenske države 1992. ostati na prioritetnom vrhu. Sve se više osećalo da su katolički pokreti daleko pouzdaniji saveznik za te ciljeve. Poljska je dobila na značaju, a katolici u Jugoslaviji postali glasnici.

Koča i Tito

JUGOSLAVIJA je doživljavala i porast unutrašnje socijalne i političke harmonije. Suđenje i kažnjavanje nadbiskupa Stepinca posle 1946. nisu imali dubljih posledica. Nije se varao Stepinac kad je rekao da će kamen koji neko baci na crkvu pasti njemu na glavu. Britanski Forin ofis je izbegao da pruži podršku odbrani Stepinca, najviše zbog ubeđenja da je ta odgovornost za genocid nad srpskim narodom izuzetno visoka, ali i zbog želje da se prst ne upire i u papu Pija HII. Posledice ovog poboljšanja naročito su se osećale na onom delu jugoslovenske teritorije na kojem je vekovna religiozna netolerancija ostavljala trajan beleg na celom društvu. To su Bosna i Hercegovina i delovi Hrvatske sa srpskom manjinom. Iako je jugoslovenski unitarizam neumorno proglašavan glavnim državnim neprijateljem, on se i u tim uslovima zaista osećao. Beograd je postajao istinska prestonica jedne velike evropske države. Neke republičke prestonice i veliki jugoslovenski gradovi počeli su Beograd da uzimaju kao model vrlo uspešnog razvoja. Beogradski univerzitet je postao matični univerzitet gotovo svih novih univerziteta. Najpre onih u Skoplju i Sarajevu, a zatim u Prištini, Novom Sadu, Podgorici (Titograd), Nišu. Tek će posle 1968, zbog pobune na svim jugoslovenskim univerzitetima u julu iste godine, ovo ugledanje prestati i biće posmatrano sa podozrenjem.

Koča Popović, Čerčil, Tito i Entoni Idn

Kriza jugoslovenske države je nastajala iz nesposobnosti užeg broja jugoslovenskih vođa u neposrednom krugu maršala Tita da se pomiri sa činjenicom da su ciljevi pre revolucije 1941. o oslobođenju svih jugoslovenskih naroda od politike unitarizma došli u kontradikciju sa istorijskom stvarnošću. Prirodni razvoj nije vodio ka raspadanju jugoslovenske zajednice, nego obrtno. U kulturnom pogledu, Jugoslavija se počela unificirati. Latinsko pismo je rapidno istiskivalo najpre srpsku, a zatim i makedonsku ćirilicu. Govoriti beogradskim ekavskim žargonom je postajalo moda vremena.

Nikson i Tito u Beogradu

Ideolog jugoslovenskog komunizma Edvard Kardelj bio je prvi koji je pokušavao da zvoni na uzbunu. On nije bio samo "desna ruka" maršala Tita, nego s njim nerazdvojni dvojac koji je vodio zemlju. Na njega su se najpre odnosili i prigovori da je "crni klerikalizam", koji je razorio kraljevsku Jugoslaviju, zamenjen "crvenim klerikalizmom" novog vremena. Ta kovanica je, po principu nezamislivog spajanja ulja i vode, izgledala apsurdna, ali ne i nestvarna. Umesto sveštenika, političari su pravili razliku između "tirolske kulture" u nacionalnoj tradiciji dveju katoličkih nacija i "evropske kulture" kod drugih.

TEMPO DONOSI PŠENICU

ČAK i u najtežim trenucima sukoba sa Staljinom Tito nije bio spreman na otvorene političke ustupke Zapadu. Kada je krajem četrdesetih, Jugoslaviji zapretila glad zbog ekonomske izolacije istočnog bloka, politike prinudne kolektivizacije na selu i suša, Tito je 1950. godine poslao Svetozara Vukmanovića Tempa u Vašington da zatraži pomoć. Kada su američki funkcioneri zauzvrat zatražili političke ustupke, Vukmanović je gnevno odgovorio da će "Jugosloveni pre jesti korenje nego popustiti pod pritiskom" i prekinuo pregovore. Amerikanci nisu hteli da rizikuju da izgube dragocenog saveznika i na kraju su ipak poslali pšenicu i kukuruz, a general-pukovnik Koča Popović je uskoro posetio Pentagon, i sa američkim generalima se dogovorio o vojnoj saradnji Jugoslavije i Sjedinjenih Država. Jugoslavija se ipak menjala.

Tito i Vilson na Brionima

JOŠ iz vremena rata, a sasvim verovatno i pre njega, bila je upadljiva sklonost ličnoj udobnosti. Kada je glavni kuvar u vodećem zagrebačkom hotelu "Esplanada" prebegao u šumu, brzo je našao put do Titovog štaba. Svaki prigovor na luksuz u jednom sirotinjskom narodu je politički suzbijan. Humoreska Branka Ćopića "Jeretička priča", u kojoj je opisano zatvoreno letovalište na morskoj obali nekog državnog rukovodioca, doživljavano je kao kršenje ugleda samog šefa države. Zbog ove Ćopićeve priče, republička društva književnika se angažuju da drže predavanja na univerzitetima i u omladinskim organizacijama. Neki su verovali da je pripovetka vodećeg pisca Ive Andrića "Vezirov slon" bilo disidentsko delo. Dvor travničkog vezira, koga su dozivali da jakom rukom i pogubljenjima uvede reda, pretvorio se u zabran u kojem se gone ludi i udobno živi. Kao Tito na Brionima, i vezir je stvorio svoj zoološki vrt.