Smrću kneza Časlava Klonimirovića 960. prva srpska država je prestala da postoji, a romejski (vizantijski) car lako je vratio svoju vlast. Ipak, ubrzo širom Balkana niču ustanci i tada počinje uspon druge srpske vladarske dinastije - Vojislavljevića, nazvane tako po Stefanu Vojislavu, zetskom (dukljanskom) knezu.
Pobunjena zemlja
„Grci su nam zabeležili da je prvi ustanak među Srbima buknuo 1035/6. godine, ali da je brzo završen jednim nametnutim ugovorom. Vojislav je bio uzet za taoca i odveden u Carigrad, a nadzor nad pobunjenom zemljom poveren Teofilu Erotiku. Vojislav je naskoro pobegao, dočepao se svojih planina i počeo borbu, zavladavši ubrzo čitavim krajem od Zahumlja do Skadarskog jezera”, piše Vladimir Ćorović u „Istoriji srpskog naroda”.
Ustanku je prethodila neobična priča o tovaru s blagom. Godine 1040. osmehnula se sreća - o obalu se razbila vizantijska lađa s državnim novcem (oko 320 kilograma zlata), pa je knez odlučio da je zapleni. Naravno, to je izazvalo bes u Carigradu, pa su na Zetu poslali kaznenu ekspediciju.
Kako piše vizantijski hroničar Jovan Skilica, „Georgije Provat, stigavši u zemlju i zapavši u gudure, jaruge i besputna mesta, izgubi celu vojsku i sam se jedva spase”.
Krvoproliće kod Bara
Naravno, Vizantija nije odmah odustala, pa je 1042. poslala novu vojsku, kada se odigrala čuvena bitka kod Bara.
„Zapovednik vojske Mihailo krene na Tribale (vizantijski naziv za Srbe) i da savlada Stefana. Sa 60.000 vojnika upade u zemlju Tribala, prolazeći putevima strmim i kršnim i vrletnim i tesnim tako da uporedo nisu mogla ni dva konjanika da idu. Srbi su njima, kako se priča, namerno dozvolili i dopustili da ulaze, dok se Mihailo nije brinuo o bezbednom povratku. Na povratku, pošto su se napljačkali i nakupili mnogo plena i zarobljenika, kad putujući stigoše u tesnace, neprijatelji počeše da bacaju kamenje i gađaju strelama, dok oni oko Mihaila nisu mogli da se služe ni rukama ni oružjem. Neki pogođeni odmah poginuše, drugi se niz strmine strovališe i jadno završiše, tako da se okolne gudure i rečna korita napune mrtvacima. Pade ih oko 40.000, a izgine i sedam stratega. Ostali, krijući se po žbunju i šumama i brdskim gudurama, noću se spasu bosi i goli, tužan i suza dostojan prizor onima koji gledaju”, piše Jovan Skilica.
Posle ovog poraza Vizantija nije preduzimala ništa protiv Zete. Zadržale su je, verovatno, u prvi mah opasne navale Rusa, koji stigoše do pod sam Carigrad (1043) i zapleti s Normanima, koji počeše sistematski potiskivati Grke iz južne Italije.
Dugotrajan mir
Stefan Vojislav je vladao do 1050. godine, kada ga je nasledio sin Mihailo (1050-1081). On je vladao u vreme velikih promena u Evropi - podele crkve na pravoslavnu i katoličku 1054. i normanskog (vikinškog) osvajanja južne Italije.
Slabljenje Vizantije dovelo je 1072. do ustanka u Makedoniji i oni u pomoć pozivaju Mihaila.
„Mihailo prihvati ponudu i dade im kao poglavicu sina Bodina. Sa Konstantinom Bodinom Mihajlo je poslao vojvodu Petrila i malo vojske, svega 300 ljudi. U Prizrenu Bodina proglasiše za ‚bugarskog’ cara po imenu Petar. Suzbivši Petrila, Vizantinci se obrnuše protiv Bodina, uz koga behu pristali svi krajevi od Srema do Vidina. Kad Vizantinci uzeše Skoplje, Bodin se u zimu, po snegu, uputi iz Niša prema Zeti. Kod Pauna na Kosovu stigoše ga Grci, potukoše i zarobiše. Tako je skrhan i ovaj ustanak. Kao zarobljenika odvedoše Bodina u Carigrad, pa u Antiohiju. Odatle se spasao i vratio u otadžbinu uz pomoć mletačkih brodara koje za to beše najmio njegov otac”, piše Vladimir Ćorović u „Istoriji srpskog naroda”.
Posle ove avanture Mihailo je političkom trgovinom uspeo da izdejstvuje međunarodno priznanje Zete od pape Grgura VII, koji mu je 1077. dao kraljevsku krunu. On je time postao prvi srpski vladar s titulom kralja.
Borbe oko Drača
Pojedini istoričari tvrde da je Bodin već po povratku iz zatočeništva postao Mihailov suvladar, a venčanjem sa Jakvintom, ćerkom normanskog velikaša, stekao je dodatan ugled. Posle očeve smrti nastavio je da vlada kao kralj (1081-1101).
„Bodin se nije vezivao ni za Vizantiju ni za Normane, ali je iz njegovog držanja bilo jasno da je bio na strani Normana. Kad su 1081. opseli Drač, on je došao s vojskom da pomogne Vizantiji, ali samo je posmatrao bitku. Tek kad su Normani zauzeli Drač i prodrli do Soluna, Bodin je napao Rašku, koja je bila u vizantijskoj vlasti. On je stvorio veliku državu, ali kad su se 1085. Normani povukli s Balkana, vizantijski car poče napadati Zetu. U tim borbama Bodin je bio potučen i zarobljen”, piše u „Istoriji naroda Jugoslavije”.
Kraj Bodinove vladavine obeležio je pad njegovog ugleda i istovremeno slabljenje Zete.
ČUDO NAD GROBOM
Jovan Vladimir, prvi srpski svetac
Dukljanski knez Jovan Vladimir, stric Stefana Vojislava, značajan je po tome što je prvi srpski svetac. Iako je vladao od 990. do 1016. godine, o njemu ima malo istorijskih podataka. Zna se samo da je bio u vezi s carem Samuilom, čiji je bio zet, ali da ga je carev bratanac Vladislav na prevaru uhvatio i odrubio mu glavu. Pop Dukljanin beleži da su „mnogi ljudi, mučeni raznim bolestima, ozdravili nad Vladimirovim grobom”, kao i da u čudotvorne moći njegovog tela veruju i Srbi i Albanci.
KRALJ DALMACIJE I DUKLJE
Vukan Nemanjić nasledio krunu
Mihailova kraljevska kruna bila je važna i za kasnije vladare iz dinastije Nemanjića, jer ju je Vukan Nemanjić nasledio kao oblasni gospodar Zete, pa se predstavljao kao „kralj Dalmacije i Duklje”. Osim toga, upravo na tu titulu pozvao se Stefan Prvovenčani kad je papi Honoriju III u pismu poručio da je krunu dao vladarima Zete, iako je cela ta kraljevina sada samo manji deo njegove države. Papa mu je poslao kraljevski venac i Srbija je postala jedina pravoslavna država koja je u srednjem veku imala titulu kralja, uobičajenu za katolički svet.
Kurir.rs/ Autor Andrija Ivanović Foto: Shutterstock
NE PROPUSTITE
