Kada su Miroslavu rekli šta ga čeka, sa samo 14 godina je stao pred prozor i spremio se da skoči

- Da sa mnom nešto nije u redu prva je primetila nastavnica geografije Stanka. Bio sam osmi razred. Na času me je par puta upitala da li sam dobro, jer sam bio previše bled, imao sam hematome po telu i osećao sam malaksalost.

Dan kada me je ona pitala bio je utorak, a već u petak ja sam bio u Beogradu u Tiršovoj, u bolnici, sa dijagnozom akutna limfocitna leukemija - počinje svoju životnu priču za "Blic" Miroslav iz sela Oslare kod Bujanovca.

"Sve na živo, ništa pod anestezijom"

- Lečio sam se pune tri godine. Prvih mesec dana sam bio u Beogradu u Tiršovoj, a zatim sam lečenje nastavio u Dečjoj internoj klinici u Nišu, gde me je lečila fantastična lekarka za koju imam samo reči hvale jer i kao doktor i kao čovek bila odlična. Bilo je teško, preteško. Ja sam u tom trenutku imao 14 godina i nisam imao pojma šta je leukemija, ali sam bio svestan svega šta mi se dešava.

Foto: Privatna arhiva

Konstantne jake i nepodnošnjive bolove koje sam danima trpeo, danima su mi vadili krv, četri puta su mi vadili koštanu srž na živo i najteži deo lečenja intratekalno davanje hemoterapije u kičmeni kanal, koji se takođe radi na živo iglom od 30 cm, a od trenutka kad igla uđe u kičmeni kanal, bolovi su toliko jaki da vi ne osećate svoje telo. Meni je sve rađeno na živo, ništa pod anestezijom.

Nekoliko puta mi je opadala kosa, u jednom periodu lečenja sam dnevno uzimao i po 50-60 tableta. Osećao sam se nemoćno, svestan da prolazim kroz pakao, ali nemoćan da sebi pomognem. Prilikom odlaska na vršenje nužde ili na kupanje, nosili su me na rukama. Jednostavno, nisam imao snage, običan treptaj oka me je umarao - priseća se Veličković svojih najtežih dana.

"Na rođendan sam probao da se ubijem"

- Pune tri godine svakoga dana gledao sam smrti u oči, bio sam preplašen. Znao sam da se moja duša drži o vlakno, strah je danima šibao moje mlado, sićušno telo.

U trenucima očaja, kada sam mislio ne vredi boriti se dalje jer nema izlaza, već da mi je sve gore i gore, ja sa pomislio na samoubistvo. Hteo sam prvo u bolnici da skočim sa četvrtog sprata, malo je falilo da se bacim, i to na svoj rođendan, koji sam slavio u bolnici. Razmišljao sam o samoubistvu kada sam se vratio kući, stalno razmišljao "neću danas, sutra ću", dok na kraju sebi nisam rekao "kada si već ostao u životu, onda ga bar živi".

Ja nisam želeo da moj život prestane, nego sam samo želeo da bolovi nestanu, da mi opet kosa poraste, da opet budem sa svojim drugovima i da jurim za loptom, jer sam fudbal obožavao.

"Zašto su drugi umrli, a ja ostao živ?"

- Pre leukemije ja nikada nisam pisao pesme, a ni u mojoj bližoj, a ni u daljoj familiji niko nikada nije bio pesnik. Nekoliko godina po izlasku iz bolnice meni se javio taj dar za pisanje pesama. Ja tvrdim da me je bog ostavio u životu, i nagradio darom za pisanje pesama. Hvala mu i Slava Bogu. Ja sam pobedio leukemiju da bih bio pesnik, druge solucije nema, ne postoji.

U početku su to bile namenske pesme , za moje drugare i poznanike. Komšija dobio sina, ja napišem pesmu, drugar ode da služi vojsku dobrovoljno, ja napišem pesmu - priča Veličković.

Stvaralaštvo u inat smrti

- Inspiraciju crpim iz naroda. Volim da sam sa narodom, čujem ovu priču zabeležim, čujem onu zabeležim i tako kasnije ih pretvaram u pesme. Pišem patriotske pesme, pesme o ljubavi, kocki, kafani i boemskom životi, jednostavno o svemu.

Napisao sam preko 150 samo namenskih pesama, jedan se moj stih nalazi na nadgrobnom spomeniku jedne mlade devojke. Dve godine za redom Memorijalni turnir "Jova Kica", u selu Gornji Vrtogoš, kraj Vranja ja otvaram i zatvaram svojom pesmom koju posvetim nastradalom Jovici, po kojem je manifestacija i dobila ime.

Učestvovao sam na raznim međunarodnim pesničkim konkursima, Na svaki taj pesnički konkurs koji sam išao, prijatelji su mi plaćali autobusku kartu, samo da bih išao. Tako su mi i put u Republiku Srpsku u grad Teslić, platili prijatelji. Tamo sam osvojio treće mesto - ponosan je i zahvalan mladi umetnik.

Žele da mi pomognu samo da bi me kasnije ismevali

- Ja inspiracije za pisanje pesama imam i previše, al' nekad tako nemam volje. Moja majka je bolesna i evo već počinje peta godina kako se bori sa rakom. Živimo u dve sobe, kao podstanar, a mogu da nas isele kad god požele. Loša materijalna situacija i sve to meni ubija volju za pisanjem. Osećam se ipak kao pobednik, jer sam pobedio bolest, koja je mnoge nažalost poslala u grob a mene u pesnike. Prošlo je nekoliko godina po izlasku iz bolnice, bolest se nije povratila i smatram se izlečenim.

Za jedne, ja sam heroj, jer sam pobedio smrt. Drugi kažu, da je trebalo da umrem, jer bi se spasao, ovako sam ostao u životu da se duplo mučim. Većina me uglavnom sažaljeva, vidim ja to, osećam. Žele da mi pomognu samo da bi me kasnije ismevali. Srećom, imam par dobrih prijatelja na koje i u pola noći mogu da se oslonim - kaže iz duše Veličković.

Ima samo dve želje, i jednu važnu poruku

- Ako bog da da osnujem porodicu i izdam svoju prvu zbirku pesama. Ja sam skroman čovek, to su mi dve velike želje. Svim ljudima koji prolaze kroz ono šta sam ja prošao, želim da kažem, da nikada ne odustanu, da se bore do kraja, ma koliko ta borba izgledala da je uzaludna. Predaje ne sme biti. Kada vam opadne kosa, nemojte da plačete, smejte se, jer vam je glava još uvek na ramenima - rečima podrške mladi umetnik Mladen, završio je svoju priču za "Blic".