Svakog dana kada se vraćam kući nailazim na „kamenove spoticanja“ – male mesingane kocke, svojevrsne spomenike ugrađene u pločnike, sa ugraviranim imenima Jevreja koje su nacisti odveli iz njihovih domova. Dok prolazim pored njih na um mi pada saučesništvo. Čudim se ljudima koji su dozvolili da se njihovim komšijama oduzme dostojanstvo i da budu ubijeni. Šta su oni mislili kada su svedočili tim događajima? Čime su opravdavali to što ništa ne preduzimaju?
Iste misli mi prolaze kroz glavu u vezi s događanjima poslednjih dana: da li i ja, kao bela Amerikanka, snosim krivicu kad rasisti ubijaju Afroamerikance? Zbog čega mi beli ljudi ćutimo kad ljude koji za sebe i svoje porodice samo žele bolji život smeštaju u kaveze ili kampove na granicama naših zemalja – čiji prosperitet je višestruko nastao iskorišćavanjem ljudi i prirodnih resursa na mestima koja su danas izložena vladavini siromaštva i nasilja?
Prekretnica za SAD?
Mnogi se sada pitaju da li je smrt Džordža Flojda prekretnica za SAD. Da li će nešto zaista da se promeni? Ali ta pitanja su suviše pasivna. Umesto toga, moramo se zapitati kako možemo da pomognemo da ovo postane prekretnica.
Mnogi od nas nisu sigurni kako bi to trebalo započeti. Možemo li uopšte da učinimo nešto smislenije i više od objavljivanja postova na društvenim mrežama? Kako da izbegnemo da pružamo samo banalnu podršku? Pitala sam se da li bi uopšte trebalo da učestvujem u ovoj debati.
Radila sam samo jedan blok zgrada dalje od mesta na kome je policijski službenik Derek Šoven skoro devet minuta kolenom pritiskao vrat Džordža Flojda. Šokirana sam time što je ubijen na lokaciji koja u mom srcu zauzima tako važno mesto. S druge strane, to ne bi uopšte trebalo da me se tiče.
-pročitajte još: Američki policajci kao na Divljem zapadu
Učestvovala sam tamo i pomagala u popodnevnom programu namenjenom deci iz komšiluka iz porodica s malim primanjima. U okviru tog programa smo se brinuli o tamošnjoj djeci i pomagali međusobno. To je multietnički komšiluk gde jedni pored drugih žive belci, crnci i Latinoamerikanci.
Prvo pucanje balona belih privilegija
Na više načina je taj posao doveo do toga da prvi put pukne moj balon belih privilegija. Kao bela djevojka iz malog grada koja je išla na privatni koledž gde su pretežno bili belci, prvi put sam se sa 22 godine susrela sa zajednicama crnaca i Latinoamerikanaca.
Tada sam prvi put shvatila ogromne razlike između delimično dobro finansiranih javnih škola koje sam pohađala i pretrpanih razreda tih učenika. Bilo je to prvi put da sam upoznala porodice koje se bore s beskućništvom; decu koja su dolazila kući u prazne domove, jer su njihovi roditelji morali da rade više poslova kako bi sastavili kraj s krajem. Prvi sam put videla kako se jedan šestogodišnjak brzo sakriva kad ugleda policijski automobil koji se približava. Zar ima nešto što jasnije može da pokaže nedostatak poverenja između manjina i policije?
-pročitajte još: Afroamerikanci u SAD: Siromašniji, bolesniji, neobrazovaniji
Kroz saradnju u službi koja se brine o školarcima naučila sam šta nejednakost i rasizam znače u Sjedinjenim Američkim Državama, kolika je moja privilegija to što sam bela o što sam deo tog problema.
Društvo utemeljeno na nejednakosti
Udobnost i prosperitet američkih belaca izgrađeni su na leđima porobljenih Afrikanaca, utemeljeni na raseljavanju i smrti Indijanca, i na iskorišćavanju zemalja i ljudi širom sveta. Na sličan način problematična je i istorija mnogih evropskih zemalja. U američkim školama, ali i u školama u mnogim drugim zemljama o rasizmu se uči kao o delu istorije. No, činjenica je da je on, iako je duboko ukorenjen u našu prošlost, istovremeno i deo naše sadašnjosti.
Rasizam u SAD je sistemski. I on jeste ugraviran u društvene strukture koje određuju naš život – ali te strukture su stvorili ljudi i oni imaju moć da ih promene.
Moramo početi s onim što radimo ili ne radimo u svom svakodnevnom životu. Kako se odnosimo prema ljudima koji izgledaju drugačije, govore neki drugi jezik ili su pripadnici neke druge religije? Kako aktivno možemo da delujemo na smanjenju rasističkih sistema i verovanja?
Kao novinarka – saučesnica u nepravdi?
Kao novinarka obično se ne unosim ni u jednu temu o kojoj pišem. Umesto toga, izveštavam o činjenicama kako bi oni koji čitaju te izveštaje mogli da formiraju sopstveno mišljenje.
Ali šta to znači „ne unositi se“? Ne biti na strani potlačenih, znači biti na strani ugnjetavača – znači biti saučesnik. Ja sigurno nisam nekakav savršeni pionir, naprotiv. Verovatno nisam ni dobar saveznik. Ali pokušavam da postanem bolja. I to je upravo ono što mi belci sada moramo da uradimo.
To može da izgleda ovako: najpre, osećati se nelagodno zbog aktuelne situacije, dozvoliti da te ona emocionalno dodirne. Onda stvarno aktivno i što je više moguće slušati o tim problemima. Podići glas za druge kad god je to moguće. Razgovarati s porodicom i prijateljima koji moraju da budu i informisani i motivisani. Podržati one koji protestuju ili obavljaju politički posao neophodan za stvarne, sistemske promene.
Sigurna sam da ću na tom putu i da grešim, ali se radujem što ću učiti iz tih grešaka.
Naša nacija se može promeniti
SAD nikada nisu bile savršena zemlja – uvek su, dok su se zalagale za svoje ideale, imale svoje demone. Iako trenutno živim u inostranstvu, u Nemačkoj, i znam da se mnogi Amerikanci koji privremeno žive i rade u drugim zemljama ovih dana distanciraju od SAD, od njihovih brojnih i ozbiljnih nedostataka, ipak sam uverena da možemo da budemo ponosni na činjenicu što smo Amerikanci. Čak i u našim najmračnijim trenucima.
Nadu pronalazim u našem beskrajnom nagonu da postanemo bolji, da podstičemo jedni druge da poboljšavamo naše društvo i da se menjamo.
Iza frustracije, bola i besa na ulicama Mineapolisa i mnogih drugih gradova u SAD, krije se uverenje da naša nacija može da se promeni. Ako želimo da preživimo, ako jednog dana – kao što recimo američki školarci svakoga jutra recituju – želimo da postanemo jedna nacija, moramo istinski da se promenimo. Da bismo bili „nedeljivi, sa slobodom i pravdom za svakog“.