Mirjana se pre 16 godina preselila u SAD, a danas je profesorka na čuvenom njujorškom Univerzitetu: Postala je deo sistema koji mladima menja život

Kako je Njujork posebno pogođen pandemijom, život tamo se drastično promenio poslednjih meseci, pa smo upravo na tu temu krenuli razgovor sa Mirjanom.

Pre svega, kako ste i kako je Njujork? Vraćaju li se stvari polako u normalu?

- Iako sam se adaptirala na novonastalu situaciju, moram da priznam da mi mnogo nedostaje gradska dinamika i atmosfera koja Njujork čini jedinstvenim. Još smo u karantinu i radimo od kuće, a kad izađemo van nosimo maske i gledamo u zatvorene radnje i polupuste ulice. Jedino što je drugačije je to da smo s lepim vremenom postali kreativniji. Više nismo konstantno sami, izolovani u svojim stanovima, uz povremen izlazak vani po namirnice ili u rekreaciju. Počeli smo da organizujemo mala grupna druženja, mahom napolju. To je taj novi fenomen, druženje uz distancu i izgleda tako što se okupimo, na primer, u Central parku i svako sedi na svom ćebetu, na udaljenosti od oko dva metra. Problem je, međutim, što smo navikli da imamo mnoštvo opcija za zabavu – od barova, preko pozorišta, restorana, koncerata, sportskih događaja... Sada nam je povremeno druženje u parkovima ili kraj reke jedina opcija.

Foto: Tanjug/AP

Na njujorškom univerzitetu „Pejs“, gde predajete, nastavu ste preselili onlajn kada je počela pandemija. Kakvo je bilo to iskustvo i koliko se onlajn nastava pokazala uspešnom? Koje su prednosti, a koje mane?

- Morali smo sve da promenimo preko noći. Onlajn predavanja nisu bila problem sa tehničke strane, jer sam već navikla da sav materijal za časove, uključujući prezentacije i testove, postavljam na onlajn platformu za učenje Blackboard. Međutim, jedna od stvari kojom se na „Pejsu“, privatnom univerzitetu sa kampusima u gradu i široj okolini Njujorka, posebno ponosimo jeste atmosfera u kojoj se neguje bliskost među studentima kao i među studentima i profesorima. Učimo jedni od drugih kroz različite aktivnosti koje, iako su često usmerene na razvoj digitalnih veština, budu mnogo energičnije i efektivnije kada se sprovode u učionici. Takođe mislim da časovi u učionici otvaraju veći prostor za bolje razumevanje, bliskost, a samim tim i profesionalno umrežavanje. Uz to, boravak na kampusu stvara atmosferu zdrave konkurencije i sigurna sam da utiče na produktivnost. Studentima je to sve mnogo nedostajalo. I onlajn nastava ima svojih prednosti, naravno. Mislim da je dobro to što nam omogućava razvoj novih veština i što štedimo vreme i novac jer ne moramo da budemo fizički na kampusu. Takođe je prednost i to što studenti koji rade imaju fleksibilno vreme da isprate nastavu i završe zadatke/projekte. Ne bih da izostavim da su studenti koji sebe smatraju introvertnim pokazali otvorenost ka ovom vidu nastave.

Pročitajte još

Sredinom marta, kada je sve bilo zatvoreno, Njujork je delovao apokaliptično. Mnogi su otišli iz grada. Neki se vraćaju, neki planiraju da se trajno odsele. Turista nema...

Ipak, naglasila bih da u normalnim okolnostima, ono što se meni činilo kao najefektivnije jeste takozvana hibridna varijanta, odnosno kombinacija onlajn i nastave u učionici. Ona je posebno pogodna za master časove koji su predviđeni da traju tri, četiri sata. Pošto studentima opada koncentracija, posebno kada na časove dođu predveče, posle posla, čas u učionici, na primer, traje ne više od dva sata u okviru hibridne nastave. Po završetku časa bih studentima dala dva, tri dana da završe zadatke onlajn. Obično im za zadatke treba sat to dva, zavisno od njihove težine. Ti zadaci, odnosno vežbe, zapravo su primena znanja u praksi. Ako im, na primer, u sredu ispredajem kako da razviju anketu, kao zadatak će dobiti određenu anketu sa greškama i na njima će biti da greške isprave i objasne zašto su ih ispravili. Onda bih im napisala odgovor na njihov zadatak i objasnila tačna rešenja. To je taj onlajn deo nastave i ujedno primena znanja stečenog u učionici i uz čitanje materijala vezanog za određenu lekciju.

U gradu koji nikada ne spava živite već neko vreme. Kakvo je bilo iskustvo suočiti se sa njim kada izgleda kao da je usnio?

- Bez preterivanja, sredinom marta, kada je sve bilo zatvoreno, Njujork je delovao apokaliptično. Bilo je još sumorno i hladno i ljudi su se uplašili od neizvesnosti koju je doneo virus. Mnogi su otišli iz grada. Neki se vraćaju, neki planiraju da se trajno odsele. Turista nema. Restorani, barovi, teatri i sva ta zabava koja ponese svakog ko se obre u Njujorku odjednom se ugasila. Buka, vreva, ljudi, muzika i odjednom neka mučna tišina. Sećam se kako sam se na početku karantina radovala da makar jednom dnevnom izađem iz stana na trčanje, ali onda bih posle nekoliko kilometara džoginga jedva čekala da se vratim u stan jer mi je bilo previše teško da u tako sumornoj atmosferi trčim. Parališuće, zaista.

Rekli ste da ljudi u Njujorku umeju da se distanciraju, a u Srbiji ne... Zbog čega mislite da je tako?

- Mislim da je reč o kulturološkoj razlici. Njujork je grad individualaca. U Srbiji smo nekako navikli da se držimo zajedno, pa i da zavisimo jedni od drugih. Takođe nekad radimo na svoju štetu da bismo izbegli da budemo neprijatni prema bliskim ljudima, ili uđemo u konflikt. Na primer, mnogi neće reći komšiji ili rođaku da ne dolazi na kafu dok pandemija ne prođe, jer ih je prosto sramota da to kažu ili ne žele da tu osobu uvrede. Ovde je drugačije. Prvo, ljudi mogu da se ne viđaju sa bliskim prijateljima nedeljama i u normalnim okolnostima. Takođe mogu dane da provode u neobaveznom ćaskanju sa strancima, jer ih to ispunjava u komunikacionom smislu. Drugo, prijatelj će vam bez ikakvih stega reći da ne dolazite kod njega dok pandemija traje, ili će vas kritikovati ako ne nosite masku kad izađete van. Njujorčani su specifični, veoma direktni a i racionalni. Ako postoji rizik od zaraze, a jedan od rizika je bio da se ne drži distanca od drugih ljudi u uslovima u kojima je stotine ljudi dnevno umiralo od virusa, oni taj rizik neće prihvatiti. I nije ih briga da li će se komšija, prijatelj ili bilo ko naljutiti. Brinući o sebi, brinu se i o drugima.

Kako je izgledao vaš put do „Pejsa“?

- Kada sam bila na trećoj godini doktorskih studija u Tenesiju i pisala doktorsku disertaciju, uporedo sam se prijavljivala za pozicije profesora novinarstva i komunikacija na univerzitetima u SAD. Imala sam niz intervjua što preko Skajpa, telefona, što na kampusima privatnih i državnih univerziteta. Među njima je bio i „Pejs“. Sećam se da sam prvi poziv telefonom sa „Pejsa“ imala u decembru 2016, a da sam ugovor sa njima potpisala negde u maju 2017, neposredno nakon što sam odbranila disertaciju. To dosta govori koliko je složen i dug proces zapošljavanja na jednom američkom univerzitetu. Posle prvog telefonskog poziva sa „Pejsa“, imala sam Skajp intervju sa nekoliko profesora sa departmana koji su danas moje kolege, a zatim sam došla na intervju na kampus. Tokom posete kampusu, držala sam predavanje studentima, imala prezentaciju pred budućim kolegama o svojim istraživanjima i još niz drugih intervjua i razgovora. Posle te posete usledili su intervjui Skajpom sa dekanom i rektorom, da bih zatim dobila ponudu i ugovor o kom sam pregovarala, a zatim ga potpisala gotovo šest meseci nakon što sam se prijavila za poziciju. Iz ove perspektive, svaki mesec iščekivanja ugovora je vredeo. „Pejs“ je dinamična i fleksibilna institucija okrenuta inovacijama. Ovaj univerzitet je u Americi poznat po društvenoj mobilnosti, odnosno po tome što svoje diplomce šalje u više društvene slojeve, pružajući im obrazovanje i praksu koja im omogućuje dobru poslovnu perspektivu. Mnogi studenti kojima predajem dolaze iz porodica u kojima će baš oni biti prvi sa fakultetskim obrazovanjem. Ne mogu vam opisati koliko ispunjava to što ste deo jednog sistema koji mladim ljudima zaista menja život nabolje.

U novembru ste istrčali čuveni Njujorški maraton. Koliko je snage, vežbe, želje, truda... bilo potrebno za to i kakav je osećaj kada se prođe kroz cilj?

- Prošle godine sam istrčala dva maratona. Jedan je bio u proleće a drugi u jesen, u Njujorku. Trening za maraton je trajao mesecima i gotovo da sam celo leto podredila njemu. Na vrhuncu treninga, u septembru i oktobru, trčala sam više od 70 kilometara nedeljno. Mnogo mi je značilo što sam se priključila jednom njujorškom timu trkača pa sam sve vreme trenirala u društvu. To se ispostavilo kao najznačajnije jer je upravo trening, koliko god naporan, bio najlepši deo maratonskog iskustva, možda čak i jači od samog prolaska kroz cilj u Central parku. Na desetine nas, nekad i više od stotinu trkača, nalazilo se na različitim lokacijama u gradu i onda bismo trenirali zajedno. Subotom smo, recimo, imali trening izdržljivosti kada bismo trčali oko 30 kilometara kroz grad. Krenuli bismo od Menhetna, pa do Kvinsa, Bruklina i nazad na Menhetn. Stalno smo menjali trase i bilo je baš zabavno. Kada se Njujorški maraton završio, kad sam uzela medalju, pogledala fotografije, videla sve te ljude iz celog sveta koji su došli da prevale trku dugu 42 kilometra, shvatila sam šta sam uradila i bila mnogo srećna. Zatim sam bila mnogo umorna, danima sam se osećala iscrpljeno i govorila kako možda treba da smanjim doživljaj jer je maraton veliki udarac za telo. Međutim, čim sam se oporavila, nastavila sam sa trčanjem i ubrzo krenula da treniram za novu trku. Ovaj put je to bio maraton u Nju Džerziju koji je trebalo da se održi u aprilu 2020. Postavila sam visok cilj i krenula u ozbiljan trening oko nove godine. Ilustracije radi, ustala bih oko 6, brzo se spremila i istrčala van da odradim trening od oko sat ili sat i po. Posle toga bih došla u stan, na brzinu spremila ručak koji bih ponela sa sobom na posao jer sam bila na specifičnom režimu ishrane, a zatim bih držala predavanja.

Foto: Kathy Willens / Tanjug/AP

Po povratku s posla bih se malo odmorila a zatim otišla u teretanu da radim treninge snage i istezanje, jer da biste istrčali maraton vaše telo mora da bude dovoljno jako da to izgura. Trčanje u kombinaciji sa teretanom sam imala tri dana nedeljno. Još dva dana bih imala lagana trčanja od oko 10 kilometara, a onda bih subotom ili nedeljom trčala između 25 i 35 kilometara. To znači da petkom nema izlazaka u grad, već se u krevet ide ranije jer telo mora da bude potpuno spremno da izdrži višečasovni trening. Posle trčanja vikendom bih došla kući, imala obaveznu slanu kupku koja bi pomogla mišićima da se oporave, a onda bih se malo odmorila i uveče eventualno izašla sa prijateljima. Obroke, druženja i distancu koju ću da trčim sam planirala danima unapred. Maraton u Nju Džerziju nije održan zbog virusa i malo sam bila razočarana. Sa druge strane, bila sam presrećna što sam telo ponovo dovela do toga da može bez problema da izgura distancu od više od 30 kilometara. I sada se osećam dobro zbog toga.

Koliko je zahtevno organizovati se tako da ništa ne trpi?

- Mislim da je dosta toga u stvaranju navike, planiranju i fokusu na stvari koje za vas imaju smisla. Dok mi traje semestar, znam da moram da imam detaljno isplanirane ponedeljak, utorak i sredu, jer tada predajem. To znači da ću nedeljom spremati obroke za početak sedmice i da ću napraviti listu prioriteta po danima za tu nedelju koji se odnose na fakultet i druge poslove. Fokusiranje isključivo na naučnu literaturu i posao bi me odvelo u jednu krajnost u kojoj ne želim da budem. Zato su mi trčanje, čitanje knjiga, muzika i druženje sa ljudima sličnih afiniteta vrlo važni za održavanje balansa. U organizaciji mnogo pomaže to što su mi trčanje i socijalizacija u dobroj meri povezani, jer mi je većina prijatelja deo istog trkačkog tima, tako da se isćaskamo dok trčimo ili po završetku trčanja, u baru na Menhetnu u kojem smo se okupljali pre pandemije. Ali mislim da je najvažnije to što u svojoj organizaciji ne gubim vreme na trivijalne stvari. Ne upuštam se u besmislene rasprave niti reagujem na vulgarnost jer mislim da ona služi da neko besposlen ubije vreme i da vama otruje životni prostor ako se u raspravu upustite.