Kako do MORA mimo Severne Makedonije? Evo šta vas ČEKA na putu do Grčke preko Bugarske (FOTO)

Polazak na put dug 1.200 kilometara, posle već usvojene korona-rutine, izaziva izvesnu strepnju i oprez. Šta će biti na granicama, uprkos najavama da je "sve regularno"? Kakav je put? Ima li zastoja i gužve na ulasku u Grčku? A, najvažnije pitanje bilo je šta će grčki policajci i carinici tražiti?

Niko, računajući i zvanične institucije, nije sa sigurnošću mogao da odgovori da li je potreban pi-si-ar test star 72 sata, ili šta se događa ako te na kraju puste u Grčku. Da li se ide u karantin, samoizolaciju, ili te testiraju na granici pa čekaš "mejl presudu"?

Kako odmiču kilometri, tenzija pada. Navikavamo se polako na oživelu prirodu duž savršenog auto-puta, posle kolektivnog straha i prisutne depresije kod većine svojih vremešnih ispisnika. Skretanje kod Niša definitvno ispisuje "novu realnost" na putu ka Egeju.

Napuštamo trasu ka Leskovcu, Vranju, Preševu i krećemo pravac Pirot, Dimitrovgrad, Bugarska. Crn asfalt se presijava na junskom suncu, automobila ni za lek, kilometri se nižu. Pred samu granicu punimo rezervoar, ne znajući da je cena goriva u Bugarskoj potpuno ista kao u Srbiji. Prosto ne osetiš tih 330 kilometara do granice.

Na graničnom prelazu gospođa iz "rizične grupe" nam deli formulare na bugarskom jeziku. Desetak stavki koje treba popuniti, ali ona je ubedljiva: ne treba ništa drugo, samo broj pasoša, ime i prezime i potpis.

Ljubazna, jer verovatno i sama zna da je formalnost u pitanju i da svako treba da odradi svoj deo posla bez suvišnih pitanja.

Nekoliko automobila pred policijskom kontrolom.

- "Kude putuvaš"?

- "Grecia"

- "Blagodaram, na dobar čas"

Pečat.

Prvi kilometri su kombinovano auto-put, lokalni asfaltirani u oba pravca. Približavamo se zapadnom prilazu Sofiji na odličnom auto-putu, koji je očigledno kao obilaznica u širokoj upotrebi i stanovnika glavnog grada. Mnoštvo kamiona, trgovačkih kombija i automobila pravi gužvu, ali se srećom brzo izdvajamo na put čiji je konačni cilj Kulata, granični prelaz sa Grčkom. Sve ide glatko i prosto se čovek zapita zbog čega je tolike godine forsirao makedonski pravac, uprkos doskora lošim delovima puta, neljubaznim policajcima. Možda što je bilo nekad naše?

Međutim, ta dilema se rasprši onog trenutka kada se prođe tabla Blagojevgrad. Silazak sa auto-puta znači zauzimanje pozicije u nepreglednoj koloni dugoj pedesetak kilometara. Obilaženje je nemoguće, jer po desetak prikolica se uvezalo u zmiju na točkovima, pa onih nekoliko kamikaza koji su se upustili u avanturu preticanja samo što nisu bežali vozačima kamiona u krilo, kada bi se pojavile iste takve grdosije iz suprotnog smera.

Nekako je ta dnevna mora prošla, povrativši veru u "makedonski putni pravac", kada smo stigli do Kresne i ponovo se uključili na novu deonicu auto-puta. Ubrzo se pojavila i oznaka granični prelaz Kulata. Vidljive su bile i grčke plavo-bele zastave. Granični prelaz je objedinjen, a posao obavljaju samo Grci na svom delu prelaza Promahonas.

Ponovo nema gužve, a na tri šaltera dobija se pečat u pasoš, provere da li ste stanovnik Grčke, i na trećem uzmu lične podatke da Civilna zaštita može da proveri da li se pridržavaš samoizolacije od sedam dana. Ovako u Grčku mogu da uđu i poslovni ljudi iz Srbije uz garancije domaćina, dok će za turiste iz Srbije ovakav način ulaska, bez karantina, važiti od 15. juna.

Nižu se table Seres, Solun, razdvajanje za Halkidiki, Katerini, Larisa... Poluprazno, nekako tugaljivo, još se Grci nisu opustili, a već je jun. U motelima kasirkama se čak omakne i osmeh?!

Konačno Atina.

Prvi utisak posle tri i po meseca je da se večita i zaglušujuća buka malo primirila. Vozači su spustili nivo uobičajene bahatosti, grad je nekako pitomiji, more kao da je još lepše nego što je bilo.