Mari Sesil Nav za “Novosti”: Za 30 godina belci će u SAD biti manjina

TRENUTNA situacija u SAD proističe istovremeno od rasne percepcije o američkim Afrikancima, koja datira iz vremena ropstva, s jedne strane, i akumuliranja ljutnje i frustracija zajednice crnaca u odnosu na ekonomske teškoće, pristup zdravstvenim, edukativnim i drugim resursima, s druge. Sve to se u aktuelnom kontekstu pogoršava time što predsednik ne šalje poruku smirivanja.

To, u razgovoru za "Novosti", ističe Mari Sesil Nav, direktorka istraživanja uticajnog francuskog Instituta za međunarodne i strateške odnose (IRIS), specijalista za američka pitanja i univerzitetski profesor.

* Da li su ovo demonstracije slične onima od pre 50 godina, ili se nešto promenilo?

- Prerano je za izvlačenje zaključaka. Ali promena se ogleda u tome što nisu samo crnci na ulicama. Danas je to mnogo više multikulturalno društvo. Ima naročito mnogo mladih, mlađih od dvadeset godina, koji protestuju, s mnogo rasnih i etničkih različitosti. Takođe, pobuna se ne dešava u siromašnim kvartovima, već u svim velikim gradovima SAD, uključujući i njihove bogate delove. Konačno, postoji, takođe, i nezadovoljstvo koje se odnosi na socijalnu nepravdu, nepoštovanje demokratije, borbu protiv drugih vrsta diskriminacije... Sve je mnogo šire u odnosu na teme i populaciju.

* To je, dakle, "crna revolucija" u kojoj učestvuju i belci?

- Deo belih ljudi.

* Postoje li, s druge strane, zajedničke crte koje se u protestu provlače od šezdesetih naovamo?

- Nejednakosti i diskriminacija opstaju, uglavnom između belaca i manjina, naročito crnaca. Postoji značajna razlika u primanjima, pristupu visokom obrazovanju, lečenju... I dalje su postojane rasističke predrasude. Prema podacima "Vašington posta", tokom 2019. godine, iako crnci predstavljaju 12 odsto američke populacije, proporcionalno ih je dvostruko više ubijeno od strane policije. Dvadeset i tri odsto ubijenih su crnci. Postoji, dakle, negativna slika o američkim Afrikancima od strane institucija, naročito policije. Čini se da je ta vrsta nepravde najmanje evoluirala od šezdesetih naovamo, iako se situacija, naravno, promenila, jer više nema zakona segregacije. Ali, u nejednakostima i kolektivnoj slici su, ipak, inferiorizovani.

* Fenomen, dakle, opstaje...

- Danas možda nema više nejednakosti kao ranije, ali su društvena očekivanja veća. Neprihvatanje nejednakosti je veće nego pre dvadeset godina.

* Može li se reći da u američkom društvu postoji dubok jaz?

- Ne bih rekla da postoji podeljenost između belaca i crnaca, već između bogatih i siromašnih. A među siromašnima ima mnogo crnaca. Nejednakosti su se dosta produbile između veoma bogatih i veoma siromašnih, naročito od krize 2008. godine.

* To je, dakle, više pitanje aktuelnog stadijuma kapitalizma nego rasizma?

- To se ukršta. Imate više mogućnosti da dođete do sredstava ako ste belac nego ako ste crnac. Ali nije sve tako jednostavno. Takođe postoji i srednja klasa američkih Afrikanaca, kao što postoje i veoma siromašni belci. Situacija je dosta kompleksna. Treba istovremeno sagledavati i rasne i socijalne nejednakosti.

* SAD su imale i predsednika crnca. Da li je u suštini problema to nešto promenilo?

- Donelo je, naravno, promene. "Obamaker" je bio namenjen najsiromašnijima. Bilo je više velikih obraćanja s pozivom na jedinstvo, bez obzira na rasno i etničko poreklo. Ali, Obama nije želeo da svoju politiku posebno orijentiše prema crncima. Uključio ih je u svoje mnogobrojne programe, ali nije hteo da se stvori utisak da je predsednik crnaca.

To je dalo dosta nade, ali, s druge strane, jedan čovek ne može sam mnogo toga da uradi, naročito ako imate Kongres koji je republikanski i mnogo država koje vode republikanci u federalnoj državi. Takođe, postojao je i deo Amerike koji nikada nije prihvatio da ima crnca predsednika, i izbor Trampa je pomalo povratak jednog dela društva koje to nije prihvatilo.

* I dalje negde postoji iracionalni strah od crnca, koji je možda naoružan i koji će vas usred noći opljačkati?

- To predstavlja deo predrasuda o opasnom crnom čoveku na javnom mestu. Kao što to imamo i u drugim zapadnim zemljama. Imajući u vidu da u SAD cirkuliše 300 miliona komada oružja, to samo pojačava strah. Jedan deo nacije je prenaoružan i te dve imaginacije kohabitiraju.

* U kojoj meri je rasizam prisutan u SAD?

- Rasizam iz ubeđenja, u kome bi ljudi otvoreno govorili da ne vole crnce, veoma malo je rasprostranjen. S druge strane, postoje predrasude, kolektivna shvatanja u kojima se smatraju za zajednicu koja je opasna, inferiorna i koja ne može da se integriše. Postoji policijsko nasilje, teže se upisuju na univerzitete, komplikovanije dobijaju bolja radna mesta, češće su hapšeni...

* Da li taj iracionalni strah danas postoji i od migranata?

- Postoji, ali nije baš isto. Jer, u odnosu na crnce postoji prošlost vezana za ropstvo, što je nešto posebno. Ali ono što se dešava u SAD i što povezuje ova dva fenomena jeste to što će za 30 godina belci evropskog porekla biti manjina. Za deo populacije ova demografska evolucija je teška za prihvatanje.

* Da li je to što viđamo na ulicama američkih gradova ili u Parizu poslednjih dana rađanje novog pokreta za prava crnaca u svetu?

- Pre bih rekla da postoji međunarodna solidarnost protiv rasizma i rasističkog nasilja. Ali ne bih rekla da postoji pokret. U svakom slučaju, sve ovo svedoči o preispitivanju demokratskog projekta. Mnogi ljudi su nezadovoljni, smatraju da im nisu ispunjena obećanja.

CRNO-BELO

* U ZAPADNIM evropskim društvima danas je politički nekorektno upotrebljavati izraze crnac i belac. U Americi nije tako?

- U SAD se definišete kao belac ili crnac. To traže od vas. U Evropi je drugačije. U Americi vas stalno pitaju kako se deklarišete i da li sami sebe smatrate crncem ili belcem. U tome i jeste pitanje.