Piše: Mladen Mrdalj
“E, grebi ga” – huknu moja majka, nakon što sam joj rekao da Žika nema šanse da uđe u Skupštinu opštine. Žika je trgovac i urednik jedne internet stranice u našoj opštini, pristojan i cenjen čovek. Moja majka je dala potpis za Žikinu kandidaturu, ali je izborni sistem njen potpis preusmerio Žikinoj partiji. Partijski vrh je odlučio da Žika bude nižerangiran na listi kandidata za izbore. Tako se već decenijama prekraja volja srpskih glasača – glasa se za Vučića/Tadića, a u skupštinu se kroz partijsku listu uvlače Martinović/Trivan i slični. U privatnoj poruci Žika mi je rekao da jedva čeka uvođenje većinskog izbornog sistema kako bi se sam kandidovao i otkačio partijske mahinacije. Moj teča, inače odani glasač SPS, rekao mi je slično.
Koje anketiranje beleži ovakve slučajeve: glasače i opozicije i vladajuće stranke, ali i deo apstinenata, koji jedva čekaju konkretan antisistemski (antipartokratski) program?
Srbija je puna ovakvih žika i teča, dobrih građana bez dobrih opcija jer partijske organizacije slično deluju: na vrhu oligarhija sastavljena od par klanova, a ispod partijski oficiri i vojnici (tzv. poverenici i aktivisti).
Partije u Srbiji teško mogu i biti drugačije. Naprosto, proporcionalni izborni sistem u kojem je cela Srbija jedna izborna jedinica nameće učesnicima velike finansijske troškove i organizacione napore kako bi partija pokrila toliku teritoriju, doprla do glasača i još učestvovala u kontroli izbora. Takva složena, skupa i naporna operacija zahteva masovnost i vojničku odanost partijskom vrhu. Za nagradu, vojska čerupa državnu i privatnu imovinu. Bez te nagrade partije nemaju vojnike.
Dok su još male, partije mogu čak i iskreno maštati o blagostanju koje će stvoriti kada osvoje vlast. Ali, kako se članstvo množi tako partije same sebi nužno postaju cilj i neizbežno poprimaju paravojni karakter i delovanje, baš kao što Gremlini razmnožavanjem postaju sve gori.
Sa druge strane, male stranke se šlepaju uz velike, čekajući zlatno doba – neizvesne izborne rezultate. Tada obilato naplate svoju ulogu jezička na vagi i sa nekoliko poslanika ucenjuju svoje velike koalicione partnere. To je drugi, više poznat negativan efekat proporcionalnog izbornog sistema.
Teoretski, glasači bi trebalo da kazne partije koje loše upravljaju državom. U praksi, partije moraju loše upravljati državom da bi dobro upravljale partijom jer se državnim novcem nagrađuje odanost partiji, vraćaju dugovi sponzorima i finansiraju medijske i izborne ofanzive. Glasači jedino mogu iskazati svoj bes i očaj smenom jedne partije i dovođenjem druge na vlast. Srpski glasači to neprekidno rade od 1990. Prosečno su na svakih 5-6 godina smenjivali vladajuće partije.
Glasači i partijske oligarhije su, dakle, racionalni – bore se za sebe u okvirima ovakvog ekonomskog i izbornog sistema. Glasači smenjivanjem partija i učlanjivanjem u njih, a partijske oligarhije nagrađivanjem odanosti i kažnjavanjem poštenja i razmišljanja. Organizacioni izraz ovih racionalnih ponašanja zove se partokratija: partija na vlasti gazi protivnike i nagrađuje poslušnike, ne plašeći se Ustava i zakona. Izborni sistem je neracionalan jer podstiče ovakvu naopaku racionalnost. Da je naša ekonomija dobra, da je lako naći posao, partije bi bile više demokratske jer članstvo ne bi činili očajnici ili pohlepnici u potrazi za dinarom zbog kojeg služe partijskim oligarhijama. Tada bi i skupština bila više demokratska, pa ministri ne bi mogli da budu kabadahije, što bi oslobodilo i pravosuđe. Izrael ima isti izborni sistem kao Srbija, ali je ekonomija daleko bolja, pa je i pravna država jača i, evo, upravo vodi proces protiv trenutnog premijera Netanjahua.
Ali, dobra ekonomija se ne stvara preko noći. Ne može se doneti zakon prema kojem od sutra počinje ekonomsko blagostanje. Međutim, može se doneti zakon prema kojem od sutra uvodimo dvokružni većinski izborni sistem sa dva kandidata u drugom krugu izbora. Ovakav izborni sistem ne odgovara ni vlasti ni opoziciji. U tom izbornom sistemu Srbija bi bila podeljena na 250 izbornih jedinica. Otprilike, u svakoj bi bilo oko 25.000 birača koji bi u skupštinu slali jednog poslanika. To znači da bi stotine poštenih i sposobnih ljudi mogli da priušte da se kandiduju, a da pri tome ne moraju da trpe partijske mahinacije i prljavštine zbog kojih se poštene osobe uglavnom klone politike.
Naprosto, tako mala izborna jedinica na zahteva od kandidata veliki budžet, veliki broj aktivista i podršku Informera ili Pinka da bi se vodila uspešna kampanja protiv kandidata “velikih” stranaka.
*Ceo tekst pročitajte besplatno OVDE
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR