Jedno "da" koje može da znači produžetak nekoliko života

Sanju Bojić je bubrežni bolesnik od sedamnaeste godine. Imala je dve transplantacije. Prvi put bubreg donora njen organizam odbacio je posle samo 18 dana. Drugi put bubreg joj je darivala baka. I u narednih 10 godina normalnog života shvatila je šta znači život bez dijalize. Sanja sada ponovo čeka najvažniji poziv.

"Život je pun iznenađenja, kako loših tako i dobrih. Za tren oka može da se desi da se neko tvoj bližnji razboli, da mu zatreba organ, a da je jedini spas transplantacija. Zašto onda tek tad početi razmišljati u tom pravcu", ističe Sanja Bojić.

Dane je novo srce dobio pre dve i po godine, a Mladen novu jetru pre tri i po.

"Četrnaestog oktobra 2016. se našao organ koji je odgovarajući za mene i ja sam transplantiran i od tada vodim bukvalno novi život. To je rođendan koji ja slavim i obeležavam sa porodicom i najboljim prijateljima", navodi Mladen Todić.

Dane Ljubić kaže da je pre tri dana uradio biopsiju i da je za sada sve u redu. "Nemam nikakvih teškoća i mnogo mi je lakše i iz dana u dan mi je sve bolje i bolje ili sam ja to umislio. Ja sam jak i osećam se ekstra", dodaje Ljubić.

I pored toga što je transplantacija kao medicinska procedura u primeni decenijama, tu oblast i dalje prate mnoge predrasude. Određene procedure mogu da se urade zahvaljujući živom donoru, ali da ne bile retkost neophodni su organi moždano mrtve osobe.

"Mislim da svako treba dati prednost pravu na život i računati da je život nešto što je najviša vrednost i treba da ima veću vrednost od dostojanstva", naglašava prof. dr Goran Milašinović, kardiolog i pisac.

U svetu su se davne 1958. godine dogodile prve transplantacije koštane srži. Između ostalog, o tome je i roman "Slučaj Vinča" profesora Gorana Milašinović. Ko nije, možda bi trebalo da ga pročita, jer humanost koju su tada su pokazali francuski građani kada su rizikujući svoje živote odlučili da budu dobrovoljni davaoci koštane srži za naše građane i danas može mnogo da nas nauči.