Gradislava pleše sa vukovima: Inženjer rudarstva 17 godina živi u trošnoj pojati

Gradislava Busić (54) trampila je borski asfalt za pašnjake i livade na Crnom vrhu, gde već 17 godina živi sama u trošnoj pojati. Čuva domaće životinje, a nju "čuvaju" divlje, jer je oko njenog imanja sto hektara napuštene zemlje. Da bi čovek živeo u planini, mora najpre da je voli. Mora da voli prirodu i sve što ona daje. A daje mnogo, tvrdi gorštakinja iz okoline Bora.

Njen dan počinje pre svitanja i "dobro jutro" najpre poželi pčelama, stadu ovaca, kravi, svinji i prasićima. Gradislava je diplomirani inženjer rudarstva, živi sa domaćim životinjama, ali joj društvo prave i divlje. U dvorište pojate stare ceo vek redovno joj, kaže, svraćaju dve srne i trčkaraju lisice.

- Divlje svinje, da se izrazim u duhu iz doba korone, drže malo veću distancu. Ne prilaze blizu kao srne, ali mi zato "pomažu" da preorem zemlju. Baš sam pre neki dan bila "oči u oči" sa njih dve. Rile su po mojoj livadi, valjda u potrazi za hranom. Vukovi su posebna priča. Izgleda su se navikli na mene, pa više ne nasrću ni na ovce i jagnjad. Ali redovno čujem njihovo zavijanje - priča ova žena, koja 24 godine radi u borskom rudniku nemetala.

Gradislava se iz gradske vreve vratila prirodi pre 17 godina. Onda, kada je ostala bez majke i oca, ubrzo i bez supruga, rešila je da asfalt trampi za pašnjake i livade koje su joj ostale u amanet. Ova hrabra žena danas živi daleko od očiju javnosti, jer ju je srce vuklo nazad, na prag trošne pojate u kojoj se rodila. Ustaje, kako kaže, u tri ujutru da namiri stoku, a onda šest kilometara pešači do prvog asfalta, gde počinje njena veza sa civilizacijom, koju održava zbog rudarskog poziva. Kada se vrati s posla, čeka je novi. Obrađuje zemlju da bi prehranila životinje, u plastenicima proizvodi organsko povrće, pravi sir, bere lekovite trave. Na počinak ide tek kad još jednom namiri sva gladna usta oko nje.

- Da bi čovek živeo u planini, mora najpre da je voli. Mora da voli prirodu i sve što ona daje. A daje mnogo. Nema straha od samoće, čak ni zimi, kada je najteže. Tada uzmem ceo godišnji odmor i dva meseca ne siđem u grad - priča nam Gradislava dok nas poslužuje vrućim vlaškim palačinkama i sokom od zove.

- Kod mene je sve organsko - dodaje - sir, mleko, pogača iz crepulje...


Domaćinstvo Gradislave Busić ušukano je u skute Crnog vrha. Ima pojatu, štalu, ambar, svinjac, ovčarnik, plastenike i vikendicu koju je opremila za etno-turizam. Sve je to sama izgradila na svojih 30 hektara zemlje. Prvi komšija joj je na dva kilometra odatle, a oko njenog "rajskog mesta" je 100 hektara napuštene zemlje. U dvorištu raste limun, pa je pitamo otkud usred nedođije citrusi.

- Morala sam i samoj sebi da dokažem da ovde sve rađa. Posadila sam limun eksperimenta radi, čisto da vidim da li će na 650 metara nadmorske visine opstati i on. Pogled na drvo, puno ko oko, žutih plodova, govori bolje od mene - priča Gradislava.


Volela bi ova žena da sve što je danas stekla sutra ostavi nekom mladom bračnom paru, koji je voljan da nastavi tamo gde će ona jednoga dana stati. Ali, kako kaže, niko danas nije zainteresovan da se bavi poljoprivredom.

- Uz rad i ljubav prema ovakvom načinu života, u planini sasvim lepo može da se živi. Na pola kilometra odavde je crnovrška pruga, koja povezuje Bor sa Crnim vrhom, pa je ranije bilo reči da se ona osposobi kao "Šarganska osmica". Tom prugom su se ranije prevozila drva za borsku topionicu, a i Borsko jezero je izgrađeno zbog RTB. Znači, crnovrška pruga je iznad, na desetak kilometara je i ski-centar, u podnožju planine jezero. Može da se napravi zanimljiva "veza" i sa civilizacijom. Teren je pogodan za planinarenje, lov i seoski turizam, a mir, tišina i buđenje uz cvrkut ptica su nešto što se podrazumeva na ovom mestu. Čini mi se da baš to ljudima danas najviše treba - zaključuje Gradislava.

Opštinski put niko ne održava

Put koji vodi do njenog domaćinstva Gradislavi zadaje najveću glavobolju. Naročito kad je zima, pa ga smetovi zaveju. Sama ga je prokrčila i uredila, iako se u katastarskim papirima vodi kao opštinski put.

- Niko ga ne održava, i to je muka. Ako se već u knjigama vodi kao opštinski, a ne kolski, onda bi, valjda, Opština trebalo i da brine o njemu - smatra naša sagovornica.