INTERVJU Radmila Živković: Ako se lažemo, ništa ne možemo da uradimo

Laureat je prestižnih nagrada („Žanka Stokić“, „Milivoje Živanović“, „Carica Teodora“, Zlatna arena...), na pozornici je dočarala čitav niz rola, na malim i velikim ekranima takođe.

Igrala je i u višestruko nagrađivanom filmu „Poseban tretman“ Gorana Paskaljevića po scenariju Dušana Kovačevića (1980, Dan Tana, “Centar film”) - koji je u okviru projekta Vip Kinoteka dobio restauriranu, digitalnu verziju, a kojom će 6. juna Jugoslovenska kinoteka obeležiti svoj dan. Naime, toga dana od 19 sati na dve onlajn lokacije, na fejsbuk stranicama Jugoslovenske kinoteke i Vip mobile, publika će moći da u obnovljenom ruhu vidi čuveni film koji je svoju premijeru imao na festivalu u Kanu pre tačno četiri decenije.

Foto: Privatna arhiva

Mlada, lepa, ali potonula, iako u njoj još tinjaju životni sokovi, Mila Radmile Živković upečatljiv je i višeznačan deo ove čuvene, slojevite filmske priče u kojoj autoritativni lekar na poseban način leči od alkoholizma grupu radnika u pivari, a kroz to se prelamaju slike društva, vremena, čovekove slabosti i žudnje, ljudske nemoći i nade…

Na početku, još dok se dogovaramo za razgovor, veli Radmila da iz kuće nije izašla tri meseca. Od početka vanrednog stanja i (samo)izolacije. Treba, kaže, da ide kod frizera. I to će joj biti prvi izlazak. Nije joj, napominje, ništa smetalo, ne buni se, samo se pita kuda sve ovo vodi. I brine, ne za sebe. Za koji dan, kaže, kreće i na terapije. Dobro je, veli, zdravstvene tegobe su pod kontrolom.

Foto: Privatna arhiva

Upitana za film „Poseban tretman“, uz dubok uzdah kaže:

- Kad sada razgovaramo o tom filmu, kad razmišljam o njemu, pre svega me duboko potresa činjenica da sam ja jedina živa od cele glumačke ekipe. Strašno, zaista. Kako se pomiriti s tim...

A sećanja na rad na ulozi, na snimanje, na zbivanja iza kamere...

- Što se moje uloge, lika Mile tiče, naravno, radila sam je i gradila u dogovoru sa rediteljem Paskaljevićem i scenaristom Duškom Kovačevićem. Film govori o grupi ljudi, radnika u pivari, koje od alkoholizma leči doktor koji sa njima radi predstavu, psihodramu u kojoj oni na svojim ličnim primerima preispituju zlo alkoholizma i zavisnosti... Mila je mlada žena sa margine, neshvaćena, neostvarena, koja se u svemu tome i zaljubljuje u tog doktora i biva iznova poražena kada uvidi da je on, doktor, emotivno okrenut drugoj ženi, Kaći, koju je igrala Milena Dravić. Da bih radila i uradila tu ulogu - kao i što sam sve druge nastojala da uradim - najbolje što mogu, ja sam odlazila u zdravstvene ustanovu za lečenje od alkoholizma, konsultovala se s lekarima, izučavala to... Mila je žena sa dubokim unutrašnjim ranama i lomovima, žena koja se još traži. I budući da nije glavni lik, ja sam se s Goranom Paskaljevićem dogovarala da snimimo određeni kadar u kome će se to videti, kroz koji će se prelomiti. Međutim, nismo ga snimili. Ja sam ga u jednom trenutku tokom snimanja podsetila, ali je on tada bio usredsređen na druge stvari, i ja to više nisam pominjala. Poslednje dane snimanja radili smo u Sloveniji i na povratku, u avionu, krene priča o tom našem dogovoru, o tome kako sam je radila, uletesmo i u raspravu, zašto ja nisam ponovo insistirala, zašto on mene nije uvažio kad je trebalo... Dan Tana, koji je bio producent, smirio nas je i umirio. Kasnije, kad je radio montažu, Goran me zvao, zadovoljno mi rekao ‘videlo se sve šta si radila’... Film je, znamo, lepo prošao u Kanu, na drugim festivalima takođe, i kod publike i kod kritike. A snimali smo ga u dobroj radnoj atmosferi, inspirativnoj i uz razne dogodovštine. Bata Stojković i ja smo, eto, našli za shodno da posrćemo preko gajbi, padamo i povređujemo se van scenarija i potreba uloga. Naravno, koliko god da si se povredio, igraš ko da ti ama baš ništa ne fali.

Foto: Narodno pozorište / Privatna arhiva

Za tu ulogu ste nagrađeni na Niškom festivalu, po IMDb-u imate blizu 80 uloga na velikim i malim ekranima, pomenimo tek „Tamo i natrag“, „Variola vera“, „Sok od šljiva“, „Sivi dom“,, Ledina“... koju od rola na ekranu biste izdvojili u bilo kom smislu?

- Češće sam igrala uloge koje su, kako se to žargonski kaže, podupirači priče, nego glavne, mada je bilo i glavnih. Ali svaku sam radila, da tako kažem, pozorišno - da ima svoju vertikalu, svoje razloge, uzemljenje - a naravno uklopljeno u ono što je ukupna priča, atmosfera, ideja... Filmovi se, znamo, ne snimaju u kontinuitetu radnje, nego malo iz sredine, pa malo s početka, pa s kraja, pa ukrug... I da biste vi lik doneli kako treba, morate u sebi izgraditi njegovu i horizontalu i vertikalu, s kojima ćete moći da se, po potrebi scenarija, uklapate u taj rastrzani tok. Ne znam koju izdvojiti, za svaku sam morala znati ko je i tragala za njenom suštinom.

Jedna od odlika vašeg opusa, glumačkog rukopisa jeste i svojevrsna duhovitost, na neki način svedena, ali vrlo snažna. Pomenimo, na primer, Vidosavu Pajković iz „Poltrona“, Lepu iz „Sabirnog centra“, Doku iz „Zone Zamfirove“...

- Uvek razmišljam o tome kakvi su ljudi u stvari, kakav je taj neko, zašto.... To se, naravno, može dočaravati na razne načine, što, razume se, najviše zavisi od toga šta radite, od teksta, reditelja... A svega ima u nama, i nakaradnog i ozbiljnog i ovakvog i onakvog. Ja sam uvek tražila tu, da kažem, raznolikost u ljudskom biću.

Pominjali ste pozorišni rad u pristupu ulozi. Prvakinja ste drame Narodnog pozorišta, vaš teatarski opus obuhvata brojne role u širokom spektru od primerice Agave u „Bahantkinjama“, preko Rozike u „Bori Šnajderu“, naslovne uloge u „Gospođi ministarki“, Hasanagine majke u „Hasanaginici“, Zore u „Devedesetim“, i da ne nabrajamo više...

- Moja saradnja sa Jagošem Markovićem je moja najveća pozorišna uloga. „Svinjski otac“ više ne igra, „Hasanaginica“ u Narodnom pozorištu igra više od 18 godina, radili smo je u sasvim drugačijem tonalitetu i u Tivtu, „Ministarka“ već da ne pričam... Jagoš i ja kad radimo, uvek govorimo „filmski, filmski…“, jer na filmu se sve vidi, svaki titraj. U pozorištu se na prvi pogled ne vidi sve, ali ako nema tog titraja, onda nije dobro. Ako ne radi svaki delić bića, ne valja. I s drugim rediteljima sam radila uloge na način - ja ih živim. Predstava vam je kao harakiri. Utrobu ima na sceni da rasporiš. A kad se završi, moraš da zašiješ tu posekotinu i da se takav skrpljen, kako znaš i umeš, vratiš u takozvani normalan život.

Kad smo kod takozvanog normalnog života, slovite za osobu koja ne preza da kaže šta misli. Šta vam je to donelo, šta odnelo...?

- Uvek sam jurila ispred vremena, nekad i srljala. Takav mi je temperament. Nikad nisam bila nevaspitana, ali sam - sa pokrićem koje mi je davala vera u sopstveno izgaranje - uzela za pravo da na laž odgovorim istinom. I, ruku na srce, ne baš do kraja da kažem šta mislim jer to, najverovatnije, ne bi bilo dobro. Ponekad zagrizem, pa grunem, ali trudim se da što sam matorija budem mudrija. A govorila sam i govorim što se profesije tiče, što se tiče mesta gde se mi bavimo našim profesijama, da u odnosu koji nadležni imaju prema nama i našim ustanovama mnogo toga nije u redu. Suočila sam se i s tim da sa kolegama često ne možeš da se razumeš i sporazumeš. A ako se lažemo između sebe, onda ništa ne možemo da uradimo ni na sceni ni na ekranu, ni oko ovih važnih pitanja položaja kulture, institucija, umetnika, stvaralaca... Naš rad upoređujem sa hirurgom; on nešto raseče, otvori, tu nešto uradi, zatim zatvori, zašije. E to što je uradio, to unutra, to je važno. To što mi radimo u našoj profesiji je vrlo važno, jer je utroba i žila kucavica društva, zato ponekad moram da kažem šta mislim. U stvari, ne vredi mi ni da mislim.