Nobelovac i profesor Univerziteta Kolumbija: Opstanak EU je doveden u pitanje, a nezaposlenost u Americi preti da OBORI SVE REKORDE

Nezaposlenost u SAD bi mogla dostići rekordnih 30% do kraja godine, a vodeće finansijske institucije (JP Morgan, Goldman Sachs i Morgan Stanley) prognoziraju pad američkog BDP-a za 6% u prvom i za 24-30% u drugom kvartalu 2020. godine. Ovakve ekonomske posledice mogu se uporediti sa dva perioda u ekonomskoj istoriji – Velikom depresijom (1929-1933) i svetskom finansijskom krizom iz 2008. Ipak, Covid 19 je za samo tri nedelje doveo do ekonomskih posledica koje su se u navedena dva slučaja materijalizovale tek nakon tri godine.

Kako će izgledati ova ekonomska kontrakcija? Da li će imati V, U ili L oblik (L oblik podrazumeva pad, a zatim stagnaciju)? Za sada, mejnstrim ekonomski forumi 16 navode da će ona imati izgled latiničnog slova „I“ – oštar pad svih komponenti agregatne tražnje, praćen kolapsom finansijskih tržišta i globalne ekonomije.

Dakle, budući da je problem globalne prirode, njegovo rešavanje traži globalnu akciju. Ekonomski stručnjaci su već izašli u javnost sa predlozima i strategijama za oporavak. Ovde ćemo ukratko izneti mišljenje Džozefa Štiglica, koji konkretno navodi par rešenja koja bi u praksi značila „globalna akcija“.

Naime, Štiglic u tekstu od 8. 4. 2020. 17 pre svega ističe različitu reakciju na epidemiju rastućih i razvijenih ekonomija. Po njemu ta reakcija će definisati i razvoj ekonomske situacije. U tom smislu, imajuću u vidu „slabije pripremljene zdravstvene sisteme“ rastućih ekonomija, kao i veće učešće u njihovoj populaciji lica koja već imaju zdravstvene tegobe i suživot na manjem prostoru, mogu se očekivati veće posledice pandemije nego u razvijenim ekonomijama – veća smrtnost, dugotrajnija epidemija, značajni gubici.

Pored toga, ove zemlje su uglavnom resursno bogate i izvozno orijentisane, što će, u situaciji zatvorenih granica i smanjene trgovine, dodatno pogoršati njihovu ekonomsku poziciju. Uz to, u bliskoj budućnosti očekuje se i pad cena berzanskih proizvoda, pad investicija i odliv kapitala, što sve zajedno može dovesti do ekonomske katastrofe. Povlačenje portfolija iz rastućih ekonomija (Brazil, Indija, Indonezija, Filipini, Kina...) već sada je znatno veće nego nakon krize iz 2008. godine, a gubitak prihoda zbog nefunkcionisanja ekonomije raste iz dana u dan.

Dok se ne uspostave ključni mehanizmi za obnavljanje svetske ekonomije i ublažavanje nastale štete, Štiglic daje dva predloga:

Prvo, kao što je poznato, MMF je prilikom svog osnivanja definisan kao institucija autorizovana za kreiranje tzv. Specijalnih prava vučenja (SPV), tj. monetarnih sredstava u formi globalnog novca, koja služe kao rezervna aktiva svim zemljama članicama MMF-a. Štiglic smatra da bi u današnjoj ekonomskoj situaciji bilo opravdano i primereno da se veći deo SPV usmeri ka manje razvijenim zemljama, a još bi bilo efikasnije kada bi im SAD i druge bogate zemlje donirale i pozajmile svoja SPV. Na taj način bi se ublažli enormni gubici pojedinih zemalja i ekonomska polarizacija sveta.

Drugo, trebalo bi da zemlje kreditori stopiraju naplatu duga na određeno vreme. Jer, budući da je globalna ekonomija stala i da se prihodi ne ostvaruju, bilo bi logično da „stane“ i naplaćivanje dugova. U suprotnom, ističe Štiglic, mnogi dužnici će iz ove krize izaći bankrotirani.

Najracionalnije rešenje bilo bi formiranje institucionalnog mehanizma za restruktuiranje suverenog duga. Jer, u ovakvim uslovima mnoge zemlje ne mogu da otplaćuju dug, a pitanje je i kada će moći. Pored toga, u kamatnim stopama je već uračunata (dovoljna) premija na rizik, koja bi trebalo da donekle pokrije gubitke.

U vreme iznošenja ovih mera još nije bilo jasno kakva je „klinička slika“ zapadnog sveta. Ispostavilo se, zasad, da su mnoge bogate zemlje lošije prošle tokom pandemije - sa mnogo većim ljudskim gubicima, sporim prilagođavanjem zdravstvenog sistema, nedostatkom opreme i lekova i opštim kolapsom koji ih je zatekao nespremne (Italija, Francuska, Španija...).

Istovremeno, ovo su zemlje sa najvećim dugom u EU (Italija 130%, Francuska 80%, Španija 86%) 18 i pri tome visoko zavisne od turizma, za koji se sad već zna da će pretrpeti najveći kolaps. Dakle, pitanje restruktuiranja duga više nije samo pitanje rastućih ekonomija, koje su mahom resursno bogate i verovatno im neće trebati dugo vremena da se vrate u normalu. Pitanje zaduženosti je, u ovom momentu, i pitanje opstanka same EU, polarizacije svetskih sila i prilagođavanja, pred našim očima, na neki novi „new normal“ poredak.

(Piše: profesor na Univerzitetu Kolumbija i nobelovac Džozef Štiglic, Izvor: MAT, pripremila: Katarina Stančić)