„Pandemija je i kriza pravne države“
28. maj 2020.
DW: Pre nekoliko dana ste preuzeli funkciju predsednika Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji nadgleda stanje u 47 zemalja-članica Saveta Evrope. To je promena u teškim vremenima. Na koji način pandemija utiče na rad Suda?
Robert Spano: Verujem da je važno uvideti da u ovim nemirnim vremenima, u ovom izazovu, postoji i šansa. Vidimo da se mnogo ljudi poziva na osnovna načela. Oni razumeju vrednost demokratije ili vrednost pravne države. Vreme je za solidarnost i povratak korenima. Sud je deo tog scenarija. (...) Od sredine marta osećamo i praktične efekte na svoj rad. Korišćenjem moderne tehnike, ekstremno dobrim planiranjem i saradnjom sudija i registrate bili smo u stanju da tako reći održimo brod na površini. Sada ulazimo u drugu fazu gde uviđamo da ćemo te nove alate da koristimo i u budućnosti.
-pročitajte još: Korona nije opravdanje za masovni nadzor
Verujete li da će pandemija da promeni prijave Sudu i sadržaje postupaka? Da li će se ljudi žaliti zbog mera ograničenja kretanja?
Da, to se može predvideti. Sasvim je jasno da mere utiču na pravo na život i na privatnu sferu. Na pravo kretanja i na pravo na okupljanje. Ljudi koji smatraju da su pogođeni, moraju prvo da se žale svojim nacionalnim sudovima i da iskoriste sve pravne lekove ukoliko su ljudska prava povređena na osnovu Konvencije (Evropske konvencije o ljudskim pravima, prim.red). Ali na kraju, narodima u Evropi je put ka nama otvoren. Ne mogu u ovom trenutku da prosudim, ali oni bi na kraju mogli da dođu i kod nas u Strazbur. Pretpostavljam da uvek kad postoji kriza u društvu, onda postoje i napetosti između individualnih prava i javnog interesa. To je srž Konvencije o ljudskim pravima.
Sud je poznat po velikom zastoju u obradi postupaka i zbog toga je na lošem glasu. Trenutno imate 60.000 nerešenih predmeta. Zašto je to tako? Odakle taj veliki zastoj?
Odgovor nije jednostavan. Sud je nadležan za 47 država i oko 800 miliona ljudi. Područje nadležnosti je samo po sebi veoma široko, što dovodi do mnoštva slučajeva. Istovremeno, pristup Sudu je veoma jednostavan. Postupci su besplatni. Jednostavno je podneti zahtev i kriterijumi za prihvatljivost postupka nisu vrlo visoki. Godine 2011. imali smo 160.000 otvorenih postupaka. Reformama smo taj broj smanjili na 60.000. Ipak, ostaje još uvek čitav niz veoma složenih, intenzivnih slučajeva kojih je na hiljade. Mi imamo samo ograničene resurse: 47 sudija, 300 advokata, 350 specijalizovanih službenika. Zbog toga sve ide zaista sporo.
Rusija, Ukrajina, Turska i Rumunija su države iz kojih dolazi najveći broj slučajeva. Da li je to znak da pravosudni sistem u tim zemljama nisu pouzdani ili da ljudi u njih nemaju poverenja?
Ne mogu da diskutujem o pojedinačnim državama, to ne bi bilo primereno. Ali dozvolite mi da kažem da je 47 zemalja-članica u različitim stadijumima primene Konvencije o ljudskim pravima. To ima svoje istorijske i kulturološke razloge. Konvencija jeste imala pozitivan efekat, ali mi u nekim zemljama uočavamo i napetosti kada je reč o određenim ciljevima ili reformi pravosuđa ili pitanju pravne države. Države-članice, a na kraju i ovaj Sud, moraju da odluče da li su političke mere u skladu sa Konvencijom.
-pročitajte još: Protiv mera – protiv sistema
Postoje prigovori nekih država članica – Rusije, Turske, ali i Velike Britanije – da Sud prelazi granice i da se postavlja kao „aktivista“. Kako reagujete na takve kritike?
Sud je uvek bio na meti kritika. Jedni kažu da idemo predaleko, a drugi, na primer nevladine organizacije, kažu da ne idemo dovoljno daleko. Kritika je uvek tu i to je prirodno. Kao Sud za ljudska prava mi tretiramo veoma teške teme u kojima se sučeljavaju prava pojedinaca i javni interes. Moja reakcija bi bila da Sud mora da radi svoj posao u skladu sa principima Konvencije. Nije opravdano Sud nazvati aktivističkim niti previše uzdržanim.
Razumem to što ne želite da izdvajate pojedinačne zemlje, ali da li vidite generalnu tendenciju da se nezavisnost sudija i pravosuđa dovedi u pitanje – ne samo u istočnoj, već i u centralnoj Evropi?
Poslednjih sedmica sam stalno govorio da kriza koju proživljavamo jeste pre svega zdravstvena, ali je i kriza demokratije, pravne države i ljudskih prava. To se uvek mora imati na umu. Moj Sud, Evropski sud za ljudska prava, tu se nalazi na samom čelu.
Kako se ispoljava ta kriza?
Evidentno je da se vladavina prava i njeni principi ne poštuju svuda. Očigledno je da se narušava nezavisnost pravosuđa, i to je, mislim, veliki problem. Bez nezavisnih sudija sistem Konvencije neće moći da funkcioniše. To je fundamentalni, izvorni stub čitavog sistema. Evropski sud za ljudska prava je i Sud za vladavinu pravne države u Evropi. Zbog toga su pitanja nezavisnog pravosuđa sama srž našeg rada.
-pročitajte još: Asanž – to tako može da se desi i nama
Vi ste najmlađi predsednik Suda. Dolazite sa Islanda, jedne od najmanjih zemalja među 47 članica Saveta Evrope. Da li postoji nešto specifično, nešto „islandsko“ što biste mogli da donesete Sudu?
To je interesantno pitanje. Možda dve stvari: kada dolazite sa udaljenog ostrva u Atlantiku koje je u stalnoj borbi sa prirodom, onda možda imate nešto manje energije i izdržljivosti. Morate da se borite za svoje vrednosti. Osim toga, ja sa svojih 47 godina predstavljam mlađu generaciju. Moja deca me inače smatraju prilično starim, dok drugi kažu da se ponašam kao mladić. Drugo, Island je naravno zapadna demokratija. Sve vrednosti za koje smo se borili nakon Drugog svetskog rata sadržane su u Konvenciji o ljudskim pravima. Ovaj Sud je eksplicitni tumač tih vrednosti. Ako to budem mogao da ispunim tokom mog mandata, onda sam napravio dobar posao.
Robert Ragnar Spano (47) je od 18. maja predsednik Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Sud nadgleda sprovođene Evropske konvencije za ljudska prava u 47 zemalja-članica Saveta Evrope.