PIŠEM BRIŠEM Peca Popović: Blistavost prokletnika

...Usled slabe vidljivosti kišnog sutona, vozač automobila po sporednom putu istočne Engleske videvši biciklistu legao je na sirenu. Ovaj se uplašio i pao. Polomio je kuk i karlicu. Hitno je operisan, ali je dva dana kasnije umro. Pokojnik se, inače, iz Londona tokom pandemije sklonio u obližnje selo. Imao je 75 godina. Zvao se Fil Mej. Punih pet i po decenija predvodio je grupu Pretty Things. Uživao status neproporcijalan prodaji ploča i medijskoj prisutnosti. Bio je čelnik beskrajno inventivne ekipe koja je kroz vreme inspirisala brojne glem-rok, pank i indi sastave.

Najuglednije ostrvske novine sada pišu: Propovednički vokal, kreativan, pronicljiv, iskren, vizionar, talentovan na tako mnogo načina, direktan i nepokolebljivo lojalan u industriji bolnih prevara... biseksualac najduže kose na sceni koji je od sebe stvorio markantnu ličnost kontrakulture... vođa “Stonesa za siromašne”... vokal jedne od ključnih grupa londonske ritam i bluz scene, koja je u svoj zvuk prva unela elemente psihodelije, hevi metala i kraut-roka... autor prve rok opere... ground-breaker sa mnoštvom muzičkih “prvih” svog imena.

Pročitajte još

PIŠEM, BRIŠEM Peca Popović: Borbeni poklič odjekuje

PIŠEM, BRIŠEM Peca Popović: Zašto je bruka u modi?

PIŠEM, BRIŠEM Peca Popović: Priče za karantinske sete ili kako je zbog Zdravka Čolića cela kafana prasnula u smeh

Prilog lične studije sećanja. U zagrebački mart 1971. banuli su kao osmo svetsko čudo. Ostali engleski učesnici sedmodnevnog rok festivala (Mungo Jerry, Metthews Southern Comfort i Juicy Lucy) sleteli su avionom, a Pretty Things orgomni crveni kadilak parkirali ispred ulaza u Internacional. Niko ranije u Jugu nije uneo dužu kosu, šareniju garderobu, čizme od zmijske kože ni jakne sa toliko bedževa. Gordan Novak i ja, tada novinari Arene, odveli smo ih do hale velesajma gde su se održavali koncerti. To se sledećih dana pretvorilo u celodnevno i celonoćno druženje. Gordan je sredio da im Strugar, vlasnik čuvenog salona cipela u Ilici, pokloni skupe modele.

Čuvam fotose koji su tada nastali. Kad smo izašli napolje oni su svoje skupe darove poklonili prolaznicima po slučajnom uzorku. Njihov nastup bio je uzbudljiv. Svirali su „prljavi R&B“, pesme znane sa top lista, ali i nekoliko sa tek objavljenog albuma „Parashute“. Publika se palila na Filovo scensko ponašanje i virtuoznost Dika Tejlora, inače čoveka iz originalne postave Stonsa. Posle nas je Toni Studeni, nekadašnji pevač Robota, odveo do kluba „No 1“ gde je radio kao DJ.

Onda smo se naslušali usmene istorije londonske muzike. Prvo je Toni najavio: Za naše prijatelje, učesnike ZG rok festivala! I pustio Dorse i Didlijevu klasiku Who Do You Love. Tejlor, metar i devedeset kostiju, kože i duge kose, iz pijanog dremeža upade u monolog: Ljudi, sećam se trenutka kad sam na radiju čuo: Bo Didli će sada svirati Boa Didlija! Odvrnuo radio do daske. Moji su pomislili da sam poludeo.

Ubrzo smo Džeger i ja kopali po prodavnicama ploča u potrazi za pesmama Boa Didlija. Mik, Kit Ričards i ja smo, kao Little Boy Blue and the Blue Boys, svirali američku crnu muziku. Mik, Kit i Brajen Džons su snimali Didlija a grupu nazvali po pesmi Madi Votersa. Ja sam po Boovoj pesmi Filov i moj bend krstio Pretty Things. Ja sam spomenuo Nik Konovu knjigu „WopBopaLooBopLopBamBoom“ gde on u poglavlju „britanski ritam i bluz“ piše: Većina naših bluzera bila je odvratna.

Klasični slučaj su Pretty Things koji su namerno osmišljeni kako bi izgledali kao zabavna žurka. Bili su ružni, stvarno ružni. Fil Mej pevač, imao je debelo lice, potpuno skriveno kosom, i skakao po pozornici poput neke osakaćene gorile. Ostali su izgledali još gore. A njihova muzika bila je potpuni haos: veliki loš bluz. Zapravo nije bio ni veliki, ni bluz.

To je Filu razvezalo jezik. O tome kako ih niko nije voleo. Kako je pljuvan po ulici zbog duge kose. Da im Stonsi nisu dozvoljavali sviranje u istim emisijama ili koncertima, da im ne bi upropastili šou (Zbog njih su Stonsi uvek izgledali pitomi- citat Dejvida Gilmura). O spornim pesmama i frkama na nastupima o kojima se raspravljalo u Britanskom parlamentu. Kako su doživotno proterani sa Novog Zelanda zbog pitanja o ljudskim pravima Maora.

Kako su iz bluz standarda prešli u originalni rokenrol i „psihodeliju“. Zbog čega je napisao priču „Narednik Sorou“ zasnovanu na svedočenju svog komšije veterana iz prvog svetskog rata. Grupa je odlučila da to bude osnova albuma „S. F. Sorrow“. Konceptualni album ili rok opera, definitivno je bio avanturistički i revolucionarni. I slučajno objavljen godinu pre opere „Tomi“ grupe Who. Račun za pijanku platio je Fil. Onda su izašli u noć i seli u kadilak. Nikada ih posle nisam video.

Pričalo se kako je mama vodila malog Džoni Rotena da ih gleda. Da su Pink Floyd slušajući njihovu muziku zašli iza Tamne strane Meseca. Da su njihov zvuk i ponašanje inspirisali Bouvija, Hendriksa, Dilana, Morisona, Igi Popa, Oasis, Aerosmith, Ramones...

Džon Pil reče: Beatles behu slatki a Stones studenti, zato su The Pretty Things bili prosto zastrašujući. Mala pravda za „najneprofesionalniji jebeni bend.” I ubicu stereotipa.