A Pablo je svoju moć širio sve dok nije postao jedan od najopasnijih mitova u modernoj istoriji. Taj mit je odavno postao deo pop kulture, jer otkako je decembra 1993. dan posle svog 44. rođendana izbušen mecima na krovu zgrade u Los Olivosu, predgrađu Medeljina, Eskobar je življi nego ikad, kroz pesme, knjige, suvenire, modne brendove, lokalne serije i filmove, pa sve do prve dve sezone visokobudžetnog svetskog hita „Narkos”, koji su donedavno i u Srbiji imali priliku da odgledaju oni što ga prethodno nisu odbindžovali na Netfliksu.

I verovatno vas nakon tih 20 epizoda odgledanih u istom dahu muči jedno pitanje: Kako je moguće da tako nemilosrdni ubica, koji nije štedeo ni decu, ni nevine ljude, koji je palio zgrade, rušio avione, postavljao bombe i držao čitav jedna narod u klopci i koji je prošvercovanim kokainom unesrećio desetine hiljada porodica, kod većine na kraju ipak izaziva tračak stidljivo proklijale simpatije i divljenja? Gde to grešimo, šta to nije u redu s našim emocijama, u koji mračni ćorsokak nam skreću pogledi na svet oko sebe?

Veći od Boga

Sve je u Eskobarovom životu bilo sklopljeno onako frojdovski - dominantna majka koja ga bespogovorno podržava u svemu što radi, ubeđujući samu sebe da plod njene utrobe ne može biti ništa drugo do potpuno savršenstvo, verna supruga koja ga voli do obožavanja i beskrajno mu veruje, i zgodna ljubavnica, koja mu potpaljuje strast i muškost, dižući mu omnipotenciju u nebesa.

Oko don Pabla je armija ubica, oni u njemu vide jedini izlaz iz lavirinta favela i zato su spremni da bez razmišljanja poginu čuvajući ga. A, izvan tog kruga je narod, plebs, sirotinja, koja u Eskobaru vidi samo dobročinitelja, nekog ko im je obezbedio obrok i krov nad glavom. Postoji li plodnije tlo od toga da se na njemu zapati mit u kojem glavni junak zamišlja da je veći od Boga?

Ovaj dežmekasti brka u šarenoj košulji i farmerkama, više nalik propalom marijačiju ili zadriglom tamanitelju tortilja nego kriminalcu transkontinentalnog formata, dokaz je da svako može da postane skoro bilo ko i skoro bilo šta uz samo tri osobine: inteligenciju, energičnost i beskrupuloznost. Neutoljiva ambicija se podrazumeva uz te tri crte karaktera.

Foto: Profimedia

Doduše, potrebno je i da vam se „posreći” da se rodite u nekoj od brojnih kolumbija širom sveta, gde je korupcija stil života, a sistem i poštovanje zakona misaone imenice. Jer uteha je da na ovoj planeti ipak postoje oaze gde postati neko i nešto podrazumeva malo komplikovaniji i kvalitetniji sklop ličnosti od Eskobarovog.

Pablov talenat jasno naslućujemo već u jednoj od otvarajućih scena „Narkosa”, smeštenoj negde u rane sedamdesete. Tada još lokalni švercer stiže na kontrolni punkt izvan Medeljina sa konvojem krijumčarenih televizora i bele tehnike, i namrgođene vojnike, umesto urednim deklaracijama, ubeđuje u ispravnost svojih namera tako što svakom od njih ponaosob, poput najboljeg agenta Štazija, deklamuje najpikantnije detalje iz njihovih života, pominjući im skrivene tajne njihove dece, žena i roditelja, i opominjući ih da ni prstom ne mogu da mrdnu a da on to ne sazna.

Na kraju te scene, nudeći im da biraju između srebra i olova, između prećutne kolaboracije podmazane njegovim prljavim novcem i otpora neminovno i nemilosrdno prekinutog rafalom metaka „sikariosa”, Pablo izgovara ključnu rečenicu: „Ja sam budući predsednik Kolumbije.” Ta rečenica mu je, ispostaviće se, skratila ovozemaljski život, ali mu je produžila trajanje u večnosti, u amanet generacijama koje sanjaju da postanu neka nova verzija Pabla u svojim siromašnim sokacima, gde osim kriminala nema drugog načina da se pobegne od bede i anonimnosti.

Narko-imperija

Pablov potencijal prepoznao je i izvesni Mateo Moreno, sveže pretekao sa nišana Pinočeovog streljačkog voda, čovek koji preko Atakame, Anda i kolumbijske džungle donosi u Medeljin recept za proizvodnju kokaina. I poput Zlatokose koja neće ni „previše tvrde, ni previše meke”, Moreno bira baš Eskobara za svog idealnog poslovnog partnera i upoznaje ga s nepresušnim mogućnostima svog „know how”.

I tako počinje jedna od najluđih priča druge polovine dvadesetog veka. Producenti „Narkosa” su, što zbog autorskih prava, što zbog pesničkih sloboda, dali mašti na volju, pa su neke detalje iz Pablovog života romansirali, neke prećutali, a neke izmislili. Ali istina je podjednako šokantna kao i serija. Eskobar je za samo nekoliko godina stvorio neverovatnu narko-imperiju, štancujući tone kokaina u laboratorijama skrivenim duboko u džungli i krijumčareći ih na nedeljnom nivou dokonoj gospodi u Majamiju, koristeći sve zamislive i nezamislive kanale - žene mule, dvokrilce, alave pilote...

Foto: Profimedia

Međutim, Pablu nije bilo samo do novca, ionako ga je vrlo brzo stekao toliko da nije imao više gde da ga zakopa, pa je morao da ga iz obesti troši na zoološki vrt s egzotičnim životinjama u svojoj hacijendi „Napoli”. Ne, želeo je Pablo nešto drugo - da bude poštovan ili, još preciznije - da bude voljen. Prvo među svojima u Medeljinu, potom u Kolumbiji, u celom svetu, u univerzumu, limita nije bilo.

I krenulo mu je dobro, novac od droge prao je kroz izgradnju kuća za hiljade siromašnih stanovnika favela u Medeljinu, ulagao u fudbal, u dečja igrališta, kuhinje za beskućnike i postao ono o čemu je celog života sanjao - narodni Robin Hud. Ali sledeća stanica u njegovim snovima bila je predsednička palata u Bogoti. I tu dolazimo do onog obećanja koje je Pablo dao prestravljenim vojnicima na kontrolnom puntu: „Ja sam budući predsednik Kolumbije.”

Pročitajte još

13

meseci je eskobar proveo u svom privatnom zatvoru „katedrala“ gde je mogao da radi šta god mu se prohte

Da nije bilo te megalomanske ambicije, Pablo bi, moguće je, i dan-danas kontrolisao puteve kokaina širom sveta i bilo obožavani „el patron” sirotinji u Antiohiji, pokrajini u kojoj se nalazi Medeljin. Međutim, Eskobaru to nije bilo dovoljno, hteo je da bude „patron” svih Kolumbijaca. Kada je prezren i prognan među političkom elitom u parlamentu, Pablo se naljutio na narod, objavio mu rat i započeo talas nezapamćenog nasilja u ionako napaćenoj zemlji.

Ne baš romantična istina

Kako ne napraviti baš potpunog gada od čoveka koji ruši avion ubijajući stotine nevinih ljudi ili pali zgradu vrhovnog suda ili postavlja bombu u centru Bogote raznoseći tela dece koja tu prolaze na putu do škole? Kako ostaviti bar malo mesta za perverzno saosećanje sa monstrumom u trenucima kada, bežeći pred poterom i prvi put pritisnut nemoći, počinje da pokazuje obrise čoveka?

Foto: youtube

Kako iskonsko zlo ne pretopiti u suvu genijalnost, kada takav čovek nagovori čitavu naciju da ga smesti u njegov lični zatvor u kome radi šta mu se prohte i iz koga beži kada poželi. Kako napraviti brižnog pater familijasa od nekoga ko je unesrećio tolike porodice? Čini se da su tvorci „Narkosa”, koliko god to bila nemoguća misija, uspeli da baš takva osećanja izazovu kod prosečnog gledaoca.

Foto: Edwin Bustamante / EPA;

Baš kao što su uspeli da ga veštim propagandnim trikovima ubede da se Pablo nije plašio nikoga i ničega, osim mogućnosti da padne u ruke DEA i završi doživotno u nekom od američkih „supermaks” zatvora najvećeg stepena obezbeđenja. Istina je, naravno, malo manje romantična, jer pažljiv gledalac će lako shvatiti da su, kao i kod svakog egomanijačnog megalomana, Pablova briga za sirotinju i ljubav prema ženi i deci zapravo briga i ljubav koje on kroz druge reflektuje ka samom sebi. I da on nije nikakav zli supermen, već inteligentan biznismen, koji je maksimalno iskoristio ogromne rupe u nemoćnom, korumpiranom sistemu. I da je on samo čovek koji je u želji da postane polubog postao poluđavo, da bi se na kraju mita vratio u čovečiji oblik i završio kao trofejna gomila mesa nad kojom trijumfalno stoje i slikaju se lovci na krovu zgrade u Medeljinu.

Pročitajte još

Pablova supruga, saučesnik ili žrtva stokholmskog sindroma

Porodica Pabla Eskobara, supruga Marija Viktorija - Tata Enao, sin Huan Pablo i ćerka Manuela, nakon njegove smrti, posle neuspešenih pokušaja u Nemačkoj i Mozambiku, dobili su azil u Argentini, gde su pod lažnim imenima živeli sve dok njihov identitet nije razotkrio Marijin kolega s posla. Gospođa Eskobar je u „Narkosu” prikazana kao brižna supruga, koja je beskrajno obožavala svog muža (baš kao i on nju), ali je pokazivala znake ličnog integriteta i osećala opasnost koja se nadvijala nad porodicom.

Istina je malo drugačija - kao devojčica koja se sa 15 godina udala za Pabla, teško da je imala vremena da izgradi svoju ličnost. Pre je bila žrtva „stokholmskog sindroma” u bračnoj zajednici. Ipak, neki izvori kažu da je znala za poslove i nedela svog muža, ali da nije htela ili, što je još realnije, nije mogla da mu se suprotstavi. Danas mirno živi u Buenos Ajresu. U istom gradu živi i Eskobarov sin Huan Pablo pod imenom Sebastijan Marokin. Završio je arhitekturu, ali se kroz dokumentarac „Gresi moga oca” i knjigu „Moj otac: Pablo Eskobar” suočio s njegovim nedelima. Manuela je odabrala drugačiji put, mirniji život, prema nekim informacijama, preselila se u SAD, u Severnu Karolinu, gde pod novim identitetom radi u jednoj elektronskoj firmi kao inženjer.