Nekako se čini da je najmirniji period imala nakon nastanka ujedinjenjem radikala, naprednjaka, liberala i srpskog dela hrvatsko-srpske koalicije 1919, pa do 1940, kada je njome rukovodio Ljuba Davidović. U tom periodu nastupala je pod svojim imenom, sa svojim programom i stabilno je predstavljala značajnu stranku, bez obzira na to da li je bila u vlasti ili u opoziciji. Prvi naslednik Milan Grol u periodu od 1940. do 1945. vodio je stranku u teškim vremenima rata, a nakon rata i simuliranja demokratije do 1948. Grol je bio čak i potpredsednik Vlade FNRJ. DS se tada gasi sve do 1990, otkad je značajan igrač na političkoj sceni Srbije.
Obnovljenu demokratsku stranku, stranku s najdužom tradicijom u Srbiji, prati niz čudnih okolnosti. Prva je da iako igra izuzetno važnu ulogu, nikada niti je imala visoke rejtinge niti je na izborima osvajala značajne procente. Zapravo, to je ta druga posebnost – i kad je dobijala glasove, Demokratska stranka ih praktično nikada i nije osvojila pod svojim imenom jer je ulazila u koalicije, ne baš uvek do kraja promišljeno, ali uvek u želji da svoje ideje podupre boljim izbornim rezultatom. Na parlamentarnim izborima nikada nije samostalno nastupila kao DS. Uvek u koaliciji, osim u periodu 1990-1993.
Na osam predsedničkih izbora DS je podržavao nekog kandidata sedam puta – ali samo dva puta svog kandidata i pod svojim imenom, oba puta kada je Boris Tadić postao predsednik – kada je izgubio, bio je kandidat koalicije.
Treća izrazita karakteristika DS-a jeste da je rasadnik višestranačja u Srbiji – jer je iz nje izašao niz novih stranaka koje su formirali njeni bivši istaknuti lideri. Čavoški, Nikola Milošević, Koštunica, Mićunović, Vuksanović, Labus, Jovanović, Tadić, Jeremić, Đilas, Petrović, Zelenović, Živković... samo su deo sa spiska najistaknutijih demokrata koji su bili osnivači i lideri nekih drugih stranaka.
Prebrojala sam bar 12.
Današnja demokratska stranka je dodala još nekoliko “ekstravagantnosti” istoriji stranke. Uz ubrzano formiranje konkurentskih stranaka nastalih iz DS-a, sama DS je od gubitka izbora 2012. započela proces sukoba do samouništenja, koji je rezultirao dobijanjem marginalne uloge u opoziciji danas. Usledio je i neverovatan obrt raspuštanjem niza opštinskih odbora, uključujući i najveći i najznačajniji – Beogradski, pa i mrcvarenje sa omladinskom organizacijom DS.
Najnoviji je najava tužbe predsednika stranke protiv potpredsednice stranke Aleksandre Jerkov, o čemu ona govori u ovom broju Novog magazina. No, nema sumnje da je to još jedan korak ka samouništenju demokrata, koji su doskoro bili jedina struktura koja je infrastrukturom i masom znanja i iskustva mogla biti socijaldemokratska protivteža vlasti.
Sumnjam da su Vučić i SNS režirali ovo propadanje DS-a, ali mi deluje sasvim realno da se u štabu SNS tome raduju, ne shvatajući da je i za Srbiju i za sam SNS loše što ne postoji ozbiljan politički protivnik. A DS, koji je preživeo i pobedio Miloševića i koji je pokazao da može da se bori sa spoljnim nevoljama, izgleda kao da nema snage da preživi sebe.
Šteta!
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR