Učila je ruski.
Francuski.
Engleski.
Išla na časove folklora.
Klasičnih i latino plesova.
Izučavala istoriju.
Geografiju.
Vežbala matematiku.
U svemu tome je bila dobra.
Dobijala odlične ocene, pohvale, nagrade na takmičenjima, ali to joj je bilo manje važno.
Volela je da uči.
Godinama joj je sve to pričinjavalo veliko zadovoljstvo, a onda je vremenom počelo da bledi.
Osećala se sve praznije.
Gde je izgubila motivaciju?
Zašto mora da tera sebe da uči i radi?
I zašto joj se mozak zablokira čak i kada jedva nekako uspe da se natera?
Ima osećaj da su joj se baterije ispraznile.
Životna radost je iščilela.
„Obrazovanje uma bez obrazovanja srca nije nikakvo obrazovanje.”
Aristotel
Pa da… ulagala sam u glavu, a srce zapostavila.
Delovalo mi je da je tako lakše, bezbednije.
Kako se obrazuje srce?
Možda ima neka knjiga o tome?
Odlazi u knjižaru, prilazi odeljku psihologije.
Svega tu ima, deluje zanimljivo. Odakle da počnem?
Pažnju joj privlači jedan naslov: „Školovanje srca”
To! To mi treba!
„Kada smo emocionalno pismeni, to znači da mi osećamo osećanja, da znamo koja su i koliko su snažna, kao i da znamo šta ih uzrokuje u nama i u drugima.
Mi smo tada naučili kako, kada i gde da ih izrazimo i kontrolišemo.
Znamo kako emocije utiču na druge i prihvatamo odgovornost za njihovo dejstvo.”
Klod Stajner, „Školovanje srca”
Ništa mi ovo nije jasno, ali nema veze.
Naučila sam francuski.
Naučila sam engleski.
Naučila sam ruski.
Naučiću i jezik srca.
Polako, reč po reč.
Iz knjige „Ženska sreća i druge priče“
