Život u senci Edvarda Hopera

Posmatrajući Hoperova platna, pitamo se šta se dešava u tim kućama bez vrata, u sobama bez prozora, na benzinskim pumpama bez automobila, i pejzažima bez života? Tu i tamo, u tim dekorima sedi poneka plavokosa ili riđokosa žena nagnuta kroz prozor, sklupčana na krevetu, zamišljena, sedeći u fotelji, sa pogledom u prazno.

Ovi ženski likovi koji imaju različite forme, bez ikakvog izraza lica su ponekad u prisustvu jednog ili više muškaraca ili bez njih. Ko su te žene, koje predstavljaju američki stereotip epohe tokom i posle Prvog i Drugog svetskog rata?

Pitala sam se uvek odakle Hoper crpi inspiraciju za svoje likove koji su potpuno izolovani u sopstvenim mislima? Intrigantno je to što se iza tih savršenih dekora kriju tragične ljudske sudbine i otuđene ličnosti i što nas svaka njegova slika podstiče na meditaciju o njihovim životima.

Mnogi likovni kritičari se zadovoljavaju izrazom „Hoperove žene“, ali neki od njih smatraju da se radi o Džozefini Nivison, njegovoj supruzi sa kojom je bio u braku četrdeset godina i koja je isto tako bila umetnica.

Edvard Hoper i Džozefina su se venčali 1924. godine.

Prve tri godine braka su proveli u jednom vrlo skromnom, malom stanu, bez toaleta i frižidera, na Vašington skveru u Njujorku.

Ovaj dugi period izolacije i nemaštine doveo je supružnike u labilno mentalno stanje. Tu je bilo dosta eksplozivnih i nasilnih momenata. Međutim, umetnički par je ostao zajedno do kraja.

Vređanja i ponižavanja nisu uspela da unište ovu, gotovo morbidnu vezu. Džozefina je vodila dnevnik u kojem je opisivala tu teskobnu situaciju, pakleni, zatvoreni krug u kome su dva umetnika živela u neprestanoj konkurenciji, ali je isto tako detaljno i sa entuzijazmom, opisivala slike svog muža.

Njih dvoje su se upoznali 1923. godine. Ona se bavila akvarelom, dok je on radio kao ilustrator.

Džozefina je bila vrlo popularna u umetničkim krugovima i imala je mnogo prijatelja i obožavalaca. Svađe su počele odmah posle venčanja, jer je Hoper bio ljubomoran na njen uspeh i reputaciju. Mrzeo je čak i njenu mačku!

I pored toga što ga je dobro poznavala, Džozefina je pristala da se preseli iz svog stana, u kome je uvek bilo puno prijatelja, u njegovu skromnu garsonjeru gde počinje da živi samo za svog muža.

Posle venčanja, umetnica uspeva da organizuje izložbu u Parizu 1924., upravo pre nego što je Hoper našao galeristu u Njujorku, gde je počeo da stiče izvestan uspeh. Tih godina, Hoperova karijera doživljava uspon, dok Žozefinina odlazi u nepovrat.

Ona čak pokušava da imitira njegov stil i potpisuje svoja dela sa Hoper a ne sa Nivison, svojim devojačkim prezimenom. Galeristi više nisu zainteresovani za njene slike, čak iako je Edvard pokušavao da ih ubedi u njihovu vrednost. Ta njihova izolovanost, na kojoj je Hoper insistirao, ubio je njen elan i umetnički razvoj.

Džozifina se nije mnogo razdvajala od svog muža što je dovelo do toga da je na kraju počela da slika ono što i on. Na taj način je potpuno izgubila svoj identitet i stil.

Iako je svesna da je Edvard ubio u njoj svaku volju za ličnim, umetničkim izrazom, ona se neumorno posvećuje njegovoj karijeri i insistira da bude ekskluzivni model na njegovim slikama. Tako postaje samo „Hoperova žena“. U svom dnevniku Džozefina navodi: „Ako u našem braku neko treba da ima glavno mesto, to je sigurno on.

Njegove slike su naša deca. On je monstrum, bez trunke humanosti. Ne podnosim ga, ali ne mogu da živim bez njega.“ Kroz njene reči možemo bolje da shvatimo, odakle potiču svi ti likovi koji se ne gledaju, ne razgovaraju i žive u statičnim okruženjima.

Posle Hoperove smrti 1967. godine, Džozefina poklanja sve njegove i svoje slike Muzeju američke umetnosti Whitney u Njujorku. Muzej nije zadržao, niti je ikada izlagao Džozefinina dela.