Evropska ideja pred svojim trenutkom istine

Ako se vratimo desetak godina unazad prepoznaćemo u njima jezgro čuvenih PIGS zemalja. To su pogrdno nazvane zemlje EU najteže pogođene svetskom finansijskom krizom koje su zapale u velike dugove i koje je morala da spasava Unija što je izazvalo značajne tenzije između bogatog severa i siromašnog juga, ili možda vrednog i odgovornog severa ili rasipničkog juga, ili možda razvijenog dela koji je iskorišćavao i kamatama cedio nerazvijeni deo EU. Koji od ovih opisa je bio tačan zavisilo je iz koje zemlje se posmatra.

Deceniju i kusur kasnije izbija nova kriza, ovog puta potpuno izazvana spolja, ali izgleda da će opet imati slične posledice – širenje jaza između razvijenih i siromašnijih.

Ove godine evropske zemlje imaće najveći ekonomski pad (u mirnodopsko vreme). Evropska komisija je procenila prosečan pad u evrozoni od 7,7 odsto, a pesimisti idu dotle da bi ako se ponovi još jedan talas korona virusa pad mogao biti celih 12 odsto. Ali nije sam pad ono što preti evropskom jedinstvu onog puta.

Priroda krize izazvane epidemijom je takva da su najpre i najviše stradali turizam, ugostiteljstvo, saobraćaj i mala i srednja preduzeća koji čine ogroman deo ekonomija Španije, Italije ili Grčke (tu ulazi i Hrvatska mada nije član evrozone za razliku od ostalih). Iako se za epidemiju kaže da je simetrična kriza, jer sve pogađa, ona će imati asimetrične efekte. Španiji se prognozira pad od 9,4 odsto, Italiji 9,5 odsto, a Grčkoj 9,7 odsto.

Ovog puta nema pogrdnih akronima, ali je opet poljuljano poverenje u jedinstvo i solidarnost Evrope. Fransoa Makron nedavno je upozorio da ako izostane solidarnost unutar bloka to bi mogao biti početak kraja Unije.

„Ako ne uradimo ovo danas, pobediće populisti danas, sutra u Italiji, u Španiji, možda u Francuskoj ili negde drugde. Ljudi će pitati šta to EU nudi? Reći će oni neće da vas zaštite u krizi, niti nakon nje, oni nisu solidarni sa vama. Reći če oni su za Evropu kada treba da vam izvezu robu koju proizvode. Za Evropu su kada im treba vaša radna snaga da dođe i proizvode delove za automobile koje više ne pravimo kući. Ali nisu za Evropu kada treba podeliti teret“, poručio je Makron.

Ovog puta nepoverenje u EU izazvalo je sporo reagovanje zajednice kod izbijanja zdravstvene krize, ali i kod saniranja ekonomske. Za sada se sposobnost članica EU da se izbori sa krozom svodi na njihove sopstvene javne finansije.

Eurogrupa je u petak odobrila povlačenje kreditnih linija iz Evropskog stabilizacionog mehanizma u vrednosti 240 milijardi evra sa rokom do deset godina i kamatnom stopom od 0,1 odsto.

To je deo paketa od 540 milijardi evra oko koga su se dogovorili predstavnici članica, ali najpogođeniji krizom kažu to nije dovoljno i potrebni su nam grantovi ne zajmovi. Fond za oporavak koji bi trebalo da iznosi jedan bilion evra se tek pravi, a neće biti funkcionalan pre 2021. godine. Predlozi da EU izda korona obveznice za koje će da garantuje cela unija nailaze na otpor kod zemalja koje imaju stabilne javne finansija i visoku štednju Holanđana, Nemaca i Austrijanaca.

Oni ne žele da svi zajedno garantuju za kredite koje će trošiti južnjaci. Takođe, oni insistiraju da pomoć bude sastavljena pre svega od zajmove, a ne grantova, kako bi se obezbedila odgovornost i izbegla korupcija kod njihovog trošenja. S druge strane, koliko god jeftini ti krediti bili za Grčku koja će ovu godinu završiti po svemu sudeći sa javnim dugom od 194 odsto BDP-a ili Italiju sa oko 160 odsto BDP-a nije laka odluka da se dodatno zaduži, jer šta će biti kada prođe kriza.

Da li će opet morati da prolaze kroz runde pregovora sa Evropskom komisijom i MMF-om i mere štednje.

Institucija koja je na vreme delovala i to svom snagom je Evropska centralna banka. Pre tri nedelje Kristin Lagard, predsednica ECB, izjavila je da nije posao ove institucije da smanjuje razlike (spread) između kamatnih stopa na obveznice država na šta su tržišta reagovala traženjem veće kamatne stope na italijanski dug.

Ubrzo je ECB krenula u drugom smeru. Znatno je povećala otkup državnih obveznica (sada drži oko trećine italijanskog duga) i odlučila da odvoji dodatnih 750 milijardi evra za otkup obveznica država, ali i kompanija ove godine. Tržište je momentalno reagovalo smanjenjem zahtevanog prinosa na italijanske obveznice sa 2,5 na 1,5 odsto.

Lagard je izjavila „Nema granica našoj posvećenosti evru“. Nešto slično je 2012. godine izjavio Mario Dragi, tadašnji predsednik ECB. „Učinićemo sve što je potrebno da spasimo evro.“

Ni ovo delovanje ECB nije bez posledica. Nemački ustavni sud je nakon inicijative grupe nemačkih ekonomista presudio da program otkupa obveznica od strane ECB od 2015. godine nije u skladu sa nemačkim ustavom. Sud je presudio da nemačka centralna banka mora da prestane sa ovom praksom u roku od tri meseca osim ukoliko ECB ne objasni nužnost otkupa obveznica (tzv. kvantitativne olakšice).

Ova odluka se ne odnosi na krizni program otkupa u pandemiji, ali svejedno može imati duboke implikacije ne samo na ekonomije zemalja već i na smo funkcionisanje evrozone i Evropske unije.

Ubrzo je stigao odgovor Evropskog suda pravde da kada se radi o zakonima EU, samo ovaj sud ima jurisdikciju da presuđuje da li je neka EU institucija radila kontra EU zakonima, dok nacionalni sudovi imaju zadatak da se EU zakoni sprovode u članicama.

I prvi program kvantitativnih olakšica koji je evrozonu izvukao iz krize, a i novi paket za izlazak iz ove krize nailazili su na kritike. One se pre svega odnose na to negativne kamatne stope erodiraju štednju građana, da monetizacijom duga ECB stimuliše vlade da previše troše.

Međutim i nakon ove krize ostaje da se vidi gde su granice evropske solidarnosti i posvećenosti očuvanju Unije. Evropska unija je pre svega politički projekat i svaki ekonomski izazov može se rešiti ako zemlje članice tako odluče.