Ekstremni pirsing: Festival samonanošenja bola

Upozorenje: Ove fotografije bi mogle da uznemire čitaoce

Drevni festival pred žetvu u indijskoj državi Zapadni Bengal, u kojoj se muškarci buše metalnim šipkama i kukama, otkazan je ove godine zbog virusa korona.

Ali Sahar Zand - koja je posetila ovaj događaj u aprilu prošle godine - izveštava da mnogi meštani smatraju da bez iskazane ljubavi prema hinduističkom božanstvu Šivi usevi neće roditi ove godine.

Rano je jutro jednog dana sredinom aprila, pre skoro tačno godinu dana.

Na obali reke Gang, grupica mladića sedi u krugu u hladu velikog drveta. Nose jarkocrvene odore i pažljivo oštre metalne šipke, zvane bursiji, svaku dugu oko 60 centimetara.

Što je oštrija šipka, manja je opasnost od povrede u ritualu koji ih čeka kasnije tokom dana.

• Kako planirati festival za 100 miliona ljudi
• „Nesrećni brak“ koji je spasao hiljade života
• Kašmir, najkvalitetnija vuna na svetu, pred nestajanjem

Najstariji član grupe, Sandos (26), jedini je među njima koji je ranije učestvovao u ritualima samopovređivanja.

Tokom godina bušio je usne, uši, ruke, grudi, stomak i leđa, kaže mi on. Jeste, bolelo je, kaže.

„Ali bol je privremen, a nagrada za njega traje. Svi moramo da platimo cenu za ono što želimo."

Nagrada koju oni žele je bogata žetva. U selu Krišnadevpur u Zapadnom Bengalu, festivala Gadžan pred žetvu, koji se poklapa sa krajem bengalskog kalendara, najveća je godišnja proslava.

Učešće je ultimativni način da farmeri iskažu odanost hinduističkom božanstvu Šivi, za kog veruju da je zaslužan za pogodnu klimu za njihove useve.

„Jednom kad započnemo sa ritualima", kaže mi Sandos,, „naš bog Šiva nas zaposedne i mi steknemo nadljudsku snagu i hrabrost."

Pažljivo ga sluša Rahul, koji kaže da vrši pritisak na roditelje da ga puste da učestvuje još od desete godine.

Sada ima 15 i ove godine, posle niza loših žetvi, njegovu roditelji su nerado pristali na to.

„Šiva nije srećan i zbog toga svi patimo, on nas kažnjava", kaže Rahul, dok ostatak grupe klima glavama slažući se s njim.

„I zato da bismo zaštitili sebe i naše porodice od tog besa, sada je važnije nego ikad dokazati koliko smo mu odani."

Jednom kad se, jedna po jedna, metalne šipke naoštre, momci uskaču u svetu reku da pročiste tela i duše.

Poslednjih šest godina, 22-godišnji Adžoj takođe je učestvovao u Gadžanu, ali ne i ovaj put. Postao je skeptičan.

„Kad ne vidim nikakve rezultate, zašto bih nastavljao da povređujem sebe?", pita se on.

Vodi me do svoje porodične farme. Ispred mene se prostiru čitavi redovi trulog povrća, oivičeni golim drvećem manga i voćem prekrivenim muvama.

„Ponekad uopšte ne dobijemo kišu kad bi trebalo i naši usevi pomru u suši, a u drugim prilikama u pogrešno vreme dobijemo toliki pljusak da nam polja poplave i naša žetva bude uništena", kaže on.

Toplotni talasi takođe postaju sve jači.

Problem su klimatske promene, kaže mi Adžoj, a ne Šivin bes. Kad završi studije bengalske književnosti na koledžu u Kolkati, posao će potražiti negde drugde.

Kasnije tokom dana, dok teku pripreme za početak festivala, stotine ljudi ispunjava ograđeni prostor veličine fudbalskog terena: tu su žene u živopisnim sarijima, uzbuđena deca koja trčkaraju naokolo, lomače, miris lokalnih poslastica i začina, i glasna muzika koja trešti sa zvučnika.

Sandos i Rahul su na centru terena zajedno sa još stotinak muškaraca koji ne nose ništa sem crvene tkanine obmotane oko struka.

„Šiva je najmoćnije božanstvo", poje oni, „i svi njegovi poklonici moraju da učestvuju u iskazivanju poštovanja."

Ponavljaju ovu mantru satima - ona je ključni deo procesa koji treba da ih uvede u stanje transa.

Moraju da poste na dan festivala, ali mnogi piju alkohol i puše marihuanu. Veruje se da sve to smanjuje rizik od povrede.

Dok Rahul pleše oko sveštenika koji će uskoro bušiti posvećenike, oči su mu širom otvorene, ali on gleda pravo kroz mene.

Masa počinje da se zbija kad počne bušenje, a žene huče.

Nesvesno odvraćam pogled. Kad ga vraćam, vidim da dvojica posvećenika, i dalje ponavljajući Šivinu mantru, već ima nekoliko metalnih šipki u telu - kroz obraze, uši, nos, grudi, ruke, leđa.

Sveštenik uzima jednu od Sandosovih naoštrenih šipki i trlja je o bananu da bi je podmazao.

Mrmljajući mantru, počinje da povlači Sandosov obraz. On ga Brzo ga buši šipkom. Ona ulazi na jednu stranu, izlazi na drugu.

Sandos se mršti i čitavo telo počinje da mu se trese.

Sveštenik probija isti obraz sa još dve šipke, ostavljajući ih unutra.

Rahul je sledeći. Pravi korak napred, čvrsto zatvorenih očiju.

Sveštenik polazi od njegove ušne rese. Sledeća je donja usna, koja dobija nekoliko pirsinga, baš kao i gornja.

Konačno, sveštenik pravi dve rane, svaku po dva centimetra duboku, u Rahulovim grudima, ostavivši mu šipke unutra.

Mala suza je jedini znak bola koji vidim na njegovom licu.

On pokušava da nastavi sa ponavljanjem Šivine mantre, ali reči zvuče prigušeno - metalne šipke koje mu vire iz usta očigledno sputavaju pokretljivost njegovog lica.

Drugi posvećenik diže Rahula na ramena i paradira s njim u krugu s ostalima, dok ih gleda ostatak zajednice.

Zaprepašćena sam - nisam videla ni kap krvi tokom celog ovog procesa.

• „Htela sam da moj sin umre“
• Gubitak partnera i gladovanje: Kazna za bol
• „Očevi prijatelji“ je silovali za novac

Ali festival još nije završen.

Posvećenici se sada pripremaju za Čarak Pudžu, poslednji i verovatno najneprijatniji deo festivala.

Za ovaj zaključni ritual, samo-mučenje se izdiže na novi nivo. Nekoliko iskusnih posvećenika obrtaće se na vrtešci, viseći sa samo dve kuke provučene kroz kožu na njihovim leđima.

Prvi na redu je 34-godišnji Suman. Kaže da u ritualima Gadžan učestvuje svake godine, od svoje 12. .

Isprva sveštenik odbija da ga proburazi, tvrdeći da više nema mesta na leđima.

Ali kad Suman besno insistira, sveštenik kreće da šamara donji deo njegovih leđa, hvata šačicu njegove kože, razvlači je koliko može, potom kroz nju provlači kuku.

Suman stiska šake u pesnice, oči mu se zatvaraju, a vene na njegovom čelu izgledaju kao da će eksplodirati.

Pada u nesvest.

Zapljuskuju ga vodom i šamaraju ga kako bi ga probudili. On potom ustaje, pridržavajući se za drugog posvećenika radi ravnoteže, a ovaj ga usmerava ka platformi odakle će se popeti na vrtešku.

Tu vezuju konopac za njegovu kuku.

Sumanu protivtežu pravi drugi posvećenik na drugom kraju vrteške, a obojica se rotiraju dok ostatak prisutnih navija.

Oni ne pokazuju nikakve znake bola. Suman se smeška i komunicira sa publikom ispod sebe.

Posle nekoliko krugova, vrteška usporava i Suman hvata jednu od mnogih beba koje roditelji pružaju da bi dobile Šivin blagoslov.

Suman i njegov parnjak drže uplakanu bebu jedan krug, potom je vraćaju roditeljima i uzimaju novu.

„Dok god su posvećenici tamo gore, oni nisu sasvim svoji, već su Šiva u drugom obliku", kaže mi jedna od majki.

„Dok moj gospod drži moju bebu, nemam šta da brinem."

Posle desetak minuta, vrteška se zaustavlja i Suman silazi, a zamenjuje ga drugi posvećenik.

„Čitavo vreme dok sam bio gore, osećao sam duhovnu vezu sa bogom, osećao sam se kao most između njega i ostatka zajednice", kaže mi on dok su mu kuke i dalje zabijene u leđa.

Pitam ga šta misli šta bi se desilo kad bi Gadžan prestao da se održava.

„Nastupio bi smak sveta", odgovara Suman bez oklevanja. „Bes gospoda Šive bi nas sve uništio."

Ali ovog aprila, dok se zajednica pripremala za Gadžan, indijska vlada je uvela izolaciju zbog Kovida-19.

Ove godine Gadžan nije održan - možda prvi put posle hiljade godina.

Fotografije: Sahar Zand - poslušajte njen radio dokumentarac Hodanje po usijanom uglju za emisiju Srce i duše, na BBC Svetskom servisu.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

.