Partizanovi velikani se sećaju Istanbula 1992: Koš koji je promenio sve

Treptaj oka. U toliko je sve stalo. Sva nadanja i želje, prošlost, sadašnjost i budućnost. Zato je lopta bila u najsigurnijim rukama. Zato se danas, 28 godina kasnije, sećamo momenta koji je promenio istoriju i Partizana, i sprske košarke. Momenta u kom su crno-beli u Istanbulu vanvremenskom trojkom Aleksandra Saše Đorđevića postali prvaci Evrope 16. aprila 1992. godine.

Iako su bili golobradi momci, iako su sve osim jedne utakmice kao domaćini igrali u Fuenlabradi, iako su jedva prošli grupu i niko nije ni sanjao da mogu da budu prvi - uspeli su. Što bi jednom prilikom rekao Nikola Lončar: "Kao u Holivudu".

Kada listate Partizanove godišnje kalendare, 16. april je upisan zlatnim slovom, crvenim slovom.To je poseban dan za partizanovce, dokaz veličine kluba i njegove istorije. Mada, možda i bitnije od toga, pokazatelj da je i u budućnosti sve moguće.

Cela ta sezona bila je bajkovita i pomalo nemoguća, od pobede nad Huventudom u grupi, preko sudara sa Knorom, pucanja table posle zakucavanja Zorana Stevanovića, pa sve do finala baš sa Huventudom i završnice kakava nikada ranije, a ni kasnije nije viđena.

Trojka za sva vremena. Trojka koja je sve promenila. To tek možemo najbolje da vidimo danas, 28 godina kasnije... Današnji dan, 16. april, dobar je povod da se prisetimo i Istanbula, Đorđevićeve trojke, ali i kako je izgledala cela ta sezona u kojoj se Partizan okitio titulom prvaka Evrope.
 “Svake godine 16. aprila prorade emocije. Kao i uvek, najveću radost donese mi sećanje na trojku Saleta Đorđevića. Dobro, tu je i podrška Španaca u Fuenlabradi. Bili su sjajni. Nisam osetio da ne igramo pred domaćom publikom”, priseća se Predrag Danilović u razgovoru za MOZZART Sport.

Saleta Đorđevića i Danilovića skoro svi apostrofiraju kao lidere te ekipe. Naravno, kako i ne bi, kada su to bili igrači koji su svakome mogli da ubace po 25 poena bez po muke, fantastična bekovska linija, istorijska. Videlo se to i u samom finalu, ali i mnogo puta posle Istanbula.
“Bili smo lideri, ali učinak Rebrače, Stevanovića, Šilobada i ostalih ne sme se potceniti”, ističe sportski Danilović.

Možda se sećate nekog detalja o šampionskoj sezoni i tituli koji nije obelodanjen?
“Teško. Za sve ove godine mislim da smo sve ispričali. Da jednostavno više nema tajni o našoj tituli”.

Poznato  je čak i to da su, uprkos fantastičnim igrama na parketu, Đorđević i Danilović javno govorili o međusobnoj svađi. Ima tih isečaka i u filmu “Ima jedan tim”.
“Ma da, kažem nema tajni. Zakačili smo se zbog neke gluposti. Stvarno se više ne sećam o čemu je bilo reči. Nismo govorili, ali na terenu disali smo kao jedan. Puni poštovanja, tolerancije, funkcionisali smo kao braća”, zaključio je Danilović.

I sam velikan poput Danilovića nije krio da je trojka Đorđevića promenila život i karijeru i njemu i svima ostalima koji su tada bili u timu i oko njega.

To ističe i tadašnji pomoćni trener Velimir Gašić.
“Finale je ušlo u istoriju, kao i Saletova trojka. Ona je promenila tok košarke, ne samo kod nas, već u celoj Evropi. Uz ogroman rad, zajedništvo stigli smo do čudesnog rezultata”, kaže Gašić podsećajući se te čudesne sezone u kojoj je bio asistent Željku Obradoviću.

Sa ove tačke gledišta se tek vidi koliko je to bilo nestvarno ostvarenje. Nešto čudesno…
“Partizan je tad imao najmlađi sastav u Evroligi. Bosna, Cibona i Jugoplastika su osvajale Evroligu, ali ne uz okolnosti koje su nas pratile. Tada je bila veća država, veća mogućnost za selekciju, radilo se na pravi način… Do rezultata se nije dolazilo preko noći i niko nije očekivao slavu bez litara prolivenog znoja. Dalje, budžeti, i tad su mnogi imali bolje finansije, ali ne igraju budžeti već košarkaši. Objektivno, naš rezultat će teško ponoviti neki srpski klub. Teško i Partizan, mada bih bio najsrećniji na svetu. A da može pokazali su crno-beli u Parizu kad je za malo izostalo finale ”, istiće Gašić.

Pomenuli smo Zorana Stragija Stevanovića, fantastičnog igrača, jednog od veoma bitnih delova te čuvene slagalice. I on se prisetio u razgovoru za naš sajt tog 16. aprila, ali želi pre svega da vrati priču na njen početak.

Kako je Partizan uopšte stigao do tog Istanbula i šanse da se okiti titulom prvaka Evrope…
“Dragan Kićanović, Radojica Nikčević i ostali iz Partizanove uprave doneli su odluku da Željka Obradovića postave za trenera. Žoca su praktično skinuli iz aviona jer je trebalo da igra za reprezentaciju. Došli smo na trening i bili smo u čudu kad su nam kazali da je Željko trener. Doduše, Obradović je uvek zapisivao sve treninge, slušao trenere i razumeo je košarku bolje od ostalih igrača. E sad, do juče smo bili saigrači, a sad nam je postao trener, to su malo drugačije relacije. Sa Vladom Dragutinovićem i Ivom Nakićem se (Željko)  baš družio. Nas dvojica smo bili cimeri. Sve je to trebalo uskladiti”, počinje Stevanović priču za naš sajt.

Kićanović je, uz Željka, doveo profesora Aleksandra Nikolića, za savetnika. I to se pokazalo kao jedan od ključnih poteza. Ne treba uopšte objašnajvati koliko je za profesor Nikolić bio bitan za tu titulu i pomoć tada mladom Obradoviću.
“To je bio drugi dobar potez. Profa je imao znanje i bogato iskustvo. Željko je slušao Profine savete na koji način da treniramo. Imao sam sreću da sa profesorom sarađujem u Partizanu, a kasnije u Beobanci. Te godine Aca je želeo da ne igramo kvalifikacije za Kup šampiona već da se spremamo za narednu sezonu jer smo bili veoma mladi. Raspon naših godina bio je od 19 do 21. Rebrača, Šilobad, Lončar su bili baš mladi, a i tad se skidalo deset, a ne dvanaest igrača. Stranaca, naravno, nismo imali. Dobro smo trenirali, pripreme su bile savršene, ali nam nije bilo lako. Hemija je bila stvorena. A sećam se Profa je stalno ponavljao da će nam sezona stati u jednu loptu”.

Na kraju, i jeste tako bilo sa pogotkom Đođevića…

Ne bi došlo do tog 16. aprila da atmosfera nije bila sjajna, nesalomiva.
 “Pa, sa Profom je bilo interesantno raditi. Zvao me je osmica jer sam se kao nervirao. Onda u nekoj kontri ja zakucam, a Nikolić kaže: “Nećemo to da radimo”,  jer sam jednom izgubio zbog zakucavanja. Potom mi kaže da uzastopno zakucam deset puta. Uradim bez greške, ali mi kaže: “Vidim da znaš, međutim, nećemo to da radimo”. Ja se iznerviram i kažem idem u svlačionicu. Željko se smeje, Profa mu signalizira da me pusti, a na sutrašnjem treningu mi kaže: “Ti si moj prijatelj”. Bio je dobar psiholog, testirao je sve igrače do gornjih granica. Atmosfera u timu je bila na najvišem nivou”.

Naravno, svi se te sezone sećamo po Saletovoj trojci, ali sada Stevanović otkriva i one druge, manje vidljive stvari, a koje su zaista mnogo uticale da Partizan te godine postane prvak Evrope.

Pogađate - Stevanović ističe odbranu.
“Sećam se da smo najviše radili na zoni 1-3-1 i da je Predrag Danilović najviše zaplatio. Ako smo igrali odbranu, morali smo da rešimo tri napada da bismo dobili posed lopte. Jednom se Nikola Lončar otrovao, pa smo imali devetoricu igrača. Željko se skine i bude deseti igrač, ali se dogodi da čuva mene. Počeo je da igra grubo, da me udara jer je razlika u snazi bila evidentna. Naljutim se, iznerviram, a Profa me ponovo istera sa treninga. Međutim, imali smo sjajan odnos, kako u Partizanu, tako u Beobanci, jer smo sarađivali mnogo godina, družili se uz kafice”, zaključio je Stragi Stevanović.

Jako bitan aspekt cele priče bilo je igranje utakmica u Fuenlabradi. Partizan je, zbog celokupne situacije koja je u tom momentu bila na snazi, samo jedan meč igrao u Beogradu, ali se ispostavilo da je u Španiji igrao bukvalno kao kod kuće.

Dogodila se neka čudna veza između navijača iz Fuenlabrade i mladog tima Partizana. Ta veza je bila toliko jaka, da su španski navijači bili uz Partizan čak i kada je igrao protiv španskih klubova. Dogodila se ljubav na prvi pogled.

Partizan će uvek biti dužnik španskim prijateljima zbog svega što su ti ljudi pružili crno-belima. Nosili su crno-bele boje na licu i crne majice, ispisivali “Partizan iz Fuenlabrade”.
“Vremenska distanca od Partizanove istorijske utakmice je velika, ali sećam se svega. Prvo, prolazili smo kroz teške situacije. Imali smo najmlađi sastav u istoriji Evrolige u kome nije bilo stranaca. Samo jednu utakmicu odigrali smo u Beogradu i to sa Kinderom. Država je bila pod sankcijama, a mi smo u ligaškom delu bili  ‘domaćini’ u španskoj Fuenlabradi”, priseća se Gašić.

O atmosferi koja je vladala na utakmicama Partizana u Španiji nema  potrebe ni da se troše reči.
“Kao da smo igrali u Pioniru. Odnos, gostoprimstvo i sve što nas je pratilo bilo je fantastično. Bez njihove pomoći Partizan ne bi napravio to što je napravio. Bilo je nestvarno. Sećam se izgubili smo jedino od Estudijantesa u Fuenlabradi”.

Zanimljive informacije o pripremama za četvrtfinalne duele protiv Knora otkriva i Miroslav Berić koji je sticajem okolnosti te sezone ostao van 10 igrača koji su igrali u Evropi. Ali bio je učesnik i pomagao je na treninzima ekipi.
“U dogovoru sa Željkom Obradovićem te sezone sam otišao na pozajmicu da ne bih sedeo na klupi. Realno, nije bilo mesta za mene jer su ‘zacementirane’ bile sve pozicije. Važna napomena, u Ligi šampiona, se skidalo samo deset igrača. Kod nas u prvenstvu normalno, dvanaest. Na poziv svog trenera iz pionirskog i kadetskog uzrasta otišao sam u Kolubaru iz Lazarevca sa još nekoliko drugara. Ubrzo se desio raspad sistema pa smo se vratili u Partizan".

Potom je usledila nova pozajmica u Profikolor, pa povratak u Partizan i priprema za Knor. Objašnjava nam Berić kako su izgledali treninz i kako je “glumio” igrače Knora.
"Bili su to dani kad se ekipa pripremala za utakmicu sa Knorom odnosno za Fajnal for. Bio sam deo tima, priprema za mečeve, ali jasno vam je ko su bili glavni akteri. Željko je tražio da ‘glumimo’ protivničke igrače. Njihove poteze, kretnje, akcije… Trudili smo se maksimalno, delovali smo složno i krasila nas je sjajna atmosfera na treninzima. Profesor Aca Nikolić je bio mag, tim je delovao kao mašina, radio je kao najbolji kompjuter… Izdvajali su se Sale Đorđević i Saša Danilović kao lideri. Bili su najbolji igrači sezone, ne samo u Partizanu već u celoj Ligi šampiona”.

Ali ne smeju se zaboraviti ni ostali igrači.
“Podrazumeva se, Ivo Nakić, Dragiša Šarić, Stragi Stevanović i ostali mladi, ali sjajni igrači. Svi su izneli sve od početka do trojke Đorđevića, odnosno titule prvaka Evrope”.

Berić podvlači još jednu bitnu činjenicu.
“Od trenera Željka Obradovića nikad, ali nikad, niste mogli da čujete oni imaju veći budžet. Ili taj košarkaš igra za toliko novca. Potom, mi igramo pod sankcijama, van kuće… Ekipu je krasio timski duh, sve je bilo ukomponovano, recimo, Knor se ‘şnimio’ maksimalno mada tadašnji skauting ne može da se poredi sa današnjim”.

Možda će neki srpski klub, možda ponovo Partizan, postati šampion Starog kontinenta?
“Uf, teško je dati odgovor. Mnogo toga se promenilo, finansije imaju jednu od vodećih uloga, ali nisam pesimista. Dokaz su odlasci na F4 u Barselonu 1998. godine odnosno u Pariz 2010. Ni tada to nije očekivao od Partizana, ali smo uspeli. Čuda se dešavaju u sportu, ne baš često, ali se dešavaju. Kako je Lester osvojio Premijer ligu, kako su Grci postali prvaci u fudbalu… Ne igraju samo budžeti, već sportisti”.

Da se vratimo opet na 1992. godinu, F4 i čuveni 16. april...

Partizan je uprkos svim nedaćama uspeo da savlada i italijanski Knor, te da se plasira na Fajnal for u Turskoj. Nisu mu davane velike šanse.
“Naš rezultat je bio ravan čudu i objektivno teško će se ponoviti. Međutim, tada smo imali ekipu sačinjenu od kvalitetnih ljudi, krasilo nas je zajedništvo, mentalitet, karakterna nota… Svi su želeli da se podrede kolektivu, a opet svako je dao svoj pečat. Mislim da to nije mogao svako da izdrži od sankcija, odvojenosti od kuće. Momci su bili talentovani, radni i spremni na odricanja. Bog nam je poslao profesora Acu Nikolića za savetnika. Željko Obradović je iz patika seo na trenersku klupu, odmah se adaptirao i sjajno vodio tim”, kaže Gašić.

A u Istanbulu… Veliko taktičko iznenađenje sa klupe Huventuda i priličan zadatak za stručni štab Partizana.
“Pored nas su na Fajnal foru bile dve španske ekipe i jedna italijanska. Filips je imao kvalitetan tim. Mi smo bili na nivou i izborili smo finale. Posle utakmice gledali smo drugo polufinale očekujući rivala i spremali taktiku. Ostalo mi je u sećanju da je trener Huventuda, Lolo Sains, u tom meču totalno promenio igru koju su forsirali tokom godine. Sve kompletno, setove, akcije… Na tribinama smo sedeli u neverici. Finale se igralo za dva dana, trebalo je spremiti meč, bilo je interesantno pa mi se urezalo u sećanje”, otkriva Gašić zanimljive momente pred finale.

Tamo, trojka za sva vremena. Popularni „Sale nacionale“ preuzeo je loptu ispod svog koša osam sekundi pre isteka vremena, pretrčao tri četvrtine terena i pored Tomasa Đofreze pogodio čudesnu trojku.
“Kao na filmu, dobro izrežiramom sa srećnim krajem. Pobeda, osvojena Evroliga, Saletova trojka promenili su naše karijere”.

…

Umesto zaključka, reči još jednog člana te šampionske generacije - Vlade Dragutinovića:
“Nažalost, u ovoj situaciji nam ostalo samo da gledamo stare utakmice i uverimo se kako vreme leti”.

PARTIZAN – HUVENTUD 71:70 (40:30)

PARTIZAN: Đorđević 23, Danilović 25, Stevanović 6, Koprivica 4, Nakić 5, Rebrača, Šilobad 4, Lončar 2, Dragutinović 2.
HUVENTUD: R. Đofresa 8, Viljakampa 13, Presli 20, Morales 6, Tompson 5, T. Đofresa 18, Pardo, Ruf.

Pišu: Đurđe MEČANIN i Strahinja KLISARIĆ
Foto: MN Press