Čadež za Večer: Napadnuta je naša egzistencijalna suština

".... i kad ti svi napori da to učiniš zadaju bol, donose vrtoglavicu i užasan strah , a nikad ne daju dovoljno vazduha. Tako živiš i umreš gušeći se", Ivo Andric

Mi smo socijalna bića. Naša sama egzistencijalna suština je napadnuta. Bilo da je to emotivna, interesna, porodična, privredna socijalna konekcija – COVID 19 je oružje za masovno uništenje svega što jesmo. Čini nam se da trenutno pobeđuje, piše Predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež u autoskom tekstu za mariborsku Večer.

Sedeti u Ljubljani sa Blažom Brodnjakom direktorom NLB i razmenjivati ideje kako da region učinimo uspešnijim sada nije moguće. Razgovor o suštini prijateljstva sa predivnim Žagom Mićunovićem u Podgorici vodim sam zamišljajući njegove odgovore, kafa sa prijateljem Edijem Ramom i razgovor o približavanju srpskog i albanskog naroda izgleda kao daleki san. Večerati sa divnim Škeljcimom Devolijem u Prištini sa idejom njegovog učešća u snabdevačkim lancima sa firmama iz Srbije danas je samo želja.

Biti u Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, svim onim tržištima gde samo zajedno možemo uspešno graditi naše ekonomije ugroženo je jednim virusom koji nam oduzima suštinu našeg postojanja.

Otac sam dve ćerke, Lare od 19 godina koja živi u Frankfurtu i koju viđam na face time-u i Olga-Erne, 5 godina kojoj uslovi u kojim danas živimo postaju normalni i to zaista plaši. Supruga Katarina, imajuću u vidu moje obaveze u kriznim štabovima svaki dan me dočekuje sa dezinfekcionim sredstvima kao da sam bio u Černobilu – njena ljubav i odlučnost sa sačuva porodicu graniči se sa nestvarnim. Strahujući za sve nas.

Da li ćemo naučiti nešto kada ovo sve prođe? Nismo u prošlosti pokazivali da umemo. Ovaj put nadam se da će Lare, Olge i njihovi vršnjaci biti pametniji. Da će potpuno izokrenuti šta i kako učimo – da će epsko slavljenje smrti, krvi, zemlje, striktna podela znanja na silose, a ne na rešavnje i razumevanje problema. Da ćemo shvatiti da naš preci nisu dali živote da bismo branili kvadratne metre humusa nego da bismo slavili život u nekim novim političkim oblicima zajedno i okupljali se oko vrednosti, postali samoodrživi a ne pohlepni i bili ako treba spremni da branimo naše vrednosti.

Ohrabruje odgovornost političara da zaista vide šta su uzroci i moguća rešenja ove skoro biblijske tragedije. Ipak pravu promenu paradigme doneće nove generacije, svesnije i odgovornije od nas.

Kako je već govorio veliki Ivan Cankara: "Lepa je noć čoveku koji zna da će svanuti dan."

Vidmo se uskoro u Ljubljani, Mariboru, Portorožu…zajedno do pobede!