CAPUT MUNDI: Sve Milanove propale revolucije

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

U Milanu se događa nešto što smo već puno puta videli ili pročitali u istorijskim čitankama i fudbalskim almanasima. U povesti  je pravilo da posle Dušana Silnih dolaze nejaki Uroši. Problem velikih vladara i velikih predsednika je što su po pravilu loši očevi i što se njihova vladavina zasniva na njihovoj harizmi, često i despotiji, a ne na organizaciji i snazi države. Veličina jednog vladara se ogleda u onima koji ga nasleđuju i kakav sistem ostavljaju iza sebe. Iza Silvija Berluskonija su ostale ruševine: u Milanu se ređaju revolucije i nova razočaranja, smenjuju rukovodioci, treneri i fudbaleri, troši se novac, a rezultata i trofeja nema ni na horizontu.

Silvio Berluskoni je darovao Milanu najberićetnije i najuzbudljivije dve i po decenije od osnivanja kluba, ali je isto tako odgovoran za poslednjih osam najsušnijih godina od postojanja Rosonera. Dugo poniranje Milana je počelo u poslednjoj fazi tridesetogodišnjeg boravka italijanskog tajkuna na čelu kluba. Osvajanje Lige šampiona u Atini 2007. godine je bio početak kraja velikog Milana, osvojena titula prvaka Italije 2011. godine je bila samo labudova pesma, poslednji trzaj nekada moćnog tima.

Ima i ozbiljnih “Milanologa” koji u Barbari Berluskoni i njenoj prolaznoj ljubavnoj romansi vide poslednji ukucani ekser u kovčeg velikog Milana. Najstarijoj Berluskonijevoj ćerki iz drugog braka sa Veronikom Lario se spočitava što je svoje sentimentalne razlog stavila ispred interesa kluba. Generalni direktor Adrijano Galijani je u zimu 2012. godine utanačio sve oko prelaska Alešandra Pata, tadašnjeg Barbarinog verenika, u PSŽ: 45.000.000 evra za Brazilca. Paralelno, lukavi fudbalski “ujka Fester” je već sve sredio za prelazak Apača Teveza, koji je u tom periodu bio na ratnoj nozi sa Robertom Mančinijem u Mančester Sitiju, za manje od 20.000.000 evra.

Cela Galijanijeve konstrukcija je pala kao kula od karata jer zaljubljena Barbara nije mogla da podnese da njen voljeni Pato bude daleko u Parizu. U sledećih šest meseci Pato je nestao sa radara velikih fudbalskih imena i nikada se više nije pojavio na njima, Tevez je umesto na San Siru otišao godinu dana kasnije u Juventus, a Milan je zbog finansijskih neprilika morao da proda već sledećeg leta dva svoja dragulja Tijaga Silvu i Zlatana Ibrahimovića koji nisu imali ni najmanju nameru da napuštaju grad u kome su se odomaćili i osećali se kao da su kod kuće.

Celu sliku je dodatno zakomplikovala bitka između dece iz prvog Berluskonijevog braka Marine i Pjer Silvija sa Barbarom Berluskoni i njenom mamom Veronikom Lario koja je povela milionsku brakorazvodnu parnicu. Marina i Pjer Silvio su insistirali da se Milan proda jer je familija već potrošila milijardu evra, a bilo je očigledno da starom Berluskoniju fudbal više nije bio primamljiv stimulans kao neke druge zabave.

U tom periodu klub napušta i jedan od njegovih stubova Ariedo Brajda, Galijani prilično dezorijentisan novonastalom situacijom, bez podrške od svog poslodavca zauzetog brojnim drugim bitkama, počinje da pravi, do tada, nezamislive greške: kako u izboru trenera tako i u izboru igrača. Naravno, olakšavajuća okolnost za nekadašneg generalnog direktora Milana predstavlja činjenica da je on u poslednjih četiri ili pet godina mandata morao da radi sa pozajmicama, razmenama igrača, a samo preko “trejdinga” je mogao da obezbedi kakav-takav budžet za pojačanja.

Konačno, pod pritiskom ćerke i sina iz prvog braka, Berluskoni stavlja na doboš Milan. Familija pošto-poto želi da proda klub, bilo kome, pa čak i krajnje nepouzdanim kineskim mešetarima predvođenim Jongong Lijem. Kinezi koji su preuzeli Milan su toliko neozbiljni da su pojedini politički protivnici Berluskonija širili priču da je cela operacija “pranje novca”, odnosno da iza kineske grupe biznismena stoji  niko drugi do Berluskoni, a da je ceo posao krinka da se “prljavi novac” legalno vrati u Italiju.

Sa izlaskom sa scene Berluskonija i Galijanija, Milan preuzimaju dvojica menadžera koji se nisu mnogo proslavili u Interu: Marko Fasone i Masimlijano Mirabeli. Njih dvojica su proćerdali 250.000.000 evra na pojačanja već u prvoj godini: Milan nije otišao dalje od mesta koje vodi u Ligu Evrope, a klub nije samo zapao u nove dugove već je došao i na udar finansijskog fer pleja.

Jongong Li i njegovi ortaci su imali nameru da naprave istu poslovnu operaciju kao Erik Tohir koji je preuzeo Inter od Masima Moratija. Indonežanski mešetar je zaradio pozamašnu sumu novca. Srećom ili spretnošću, manje je važno, ali Tohir je zahvaljujući Moratiju i Suningu, izašao iz cele priče sa 150.000.000 evra više na svom računu.

Li, za razliku od Tohira, delom i zahvaljujući hazarderskim potezima Fasonea i Mirabelija, ne samo da nije zaradio ništa na Milanu već je izgubio i ono što je uložio, zajedno sa svojim partnerima. Familija Singer, odnosno američki spekulativni fond Eliot, koji je bio zajmodavac kineskim tajkunima, preuzeo je klub pošto Li nije mogao ni da servisira, a kamoli da vrati dug fondu Eliot. Od prve obećane revolucije u Milanelu ostao je samo Rino Gatuzo, kao spona između kineskog i američkog Milana.

Dolazak Amerikanaca je probudio velike nade među Rosonerima da je period “golgote” prošao i da dolaze bolja vremena. Taj sentiment je dodatno pojačan povratkom Paola Maldinija u klub, posle deset godina, praktično od kada je završio svoju igračku karijeru. Sa legendarnim kapitenom se u klub vratio i Leonardo čije je prisustvo imalo trostruku funkciju: demonstraciju ambicioznosti Milana, želja da se Maldiniju obezbedi adekvatno zaštitno krilo za njegov razvoj kao fudbalskog rukovodioca i lov na mlade talente, posebno u Južnoj Americi. Druga Milanova revolucija nije završen katastrofalno, ali više od 150.000.000 evra za pojačanja nije donelo više od petog mesta i plasmana u Ligu Evrope.

Odlazak Leonarada i transfer Zvonimira Bobana iz Infantinovog kabineta u ciriškom sedištu FIFA  u Milanelo je dodatno ojačao narativ o vraćanju sedmostrukog prvaka Evrope na stare staze slave. Istini za volju bilo je i skeptičnih koji su vrteli glavom i govorili da bi bilo mnogo bolje da su u klub došli igrači kao što stu bili Maldini i Boban, aludirajući na oskudno iskustvo dvojice velikih igrača u vođenju jednog kluba.

U međuvremenu je generalni direktor Milana Ivan Gazidis, čovek od poverenja familije Singer, počeo da pušta svoje korene među “Meneginima”. Gazidis za deset godina u Arsenalu nije osvojio nijedno prvenstvo ili evropski trofej: dalje od podizanja FA Kupa i Komjuniti šilda Tobdžije nisu otišle. Međutim, južnoafrički menadžer je omogućio svom gazdi Krenkeu da zaradi pozamašne svote novca na trejdingu, sponzorskim ugovorima, merčandajzingu, optimizovao je zaradu i limitirao sve rashode. Pomenuti rezultati su ga preporučili za angažman u Milanu i faraonsku platu od 4.500.000 evra. Gazidis je postao najskuplji funkcioneri u italijanskom sportu, ali se za dve godine od njegovih sposobnosti nije videlo gotovo ništa: Milanovi dugovi su porasli, prihodi opali, a rashodi se uvećali.

Kada je Boban izašao u javnost, u velikom intervjuu za Gazetu delo Sport pre par nedelja, bilo je onih koji su pomislili da su bile istinite glasine da Pol i Gordon Singer nisu zadovoljni radom svog super menadžera. Bila je to kardinalna greška u stvari: treća revolucija u Milanu u tri godine je isparavala i razdor unutar kluba je prošao bezbolno samo zahvaljujući pošasti virusa kovid-19  koji je stavio u drugi plan sve, pa i još jedan poslovni brodolom Rosonera. Ironijom sudbine i Paolo Maldini je bio zaražen virusom pa je to iskoristio da se ne oglašava, ali je svima jasno da će sledećeg leta i on biti daleko od Milana.

Posle propale revoulucije dvojca Fasone - Mirabeli, neuspešne Leonardove renesanse i brodoloma dvojca Boban - Maldini, sprema se četvrti ustanak u Milanelu. Nema sumnje da će Gazidis voditi glavnu reč. Južnoafrikanac je već izabrao Ralfa Rangnika za restauraciju tima po ukusu i parametrima familije Singer: kupovina igrača do 25 godina i krovna plata od 2.000.000 evra. Suvišno je reći da navijači Milana i dobar deo javnosti doživljava kao uvredu da se od Milana pravi novi Lajpcig, odnosno da veliki Milan ide stopama istočnonemačkog kluba, bez istorije i bez tradicije.

Projekat novog Milana ima u startu potencijalno velikog neprijatelja: Mina Rajolu. Italo-holandskom menadžeru se ne sviđaju ni Gazidis, ni otac i sin Singer, a tek mu se ne dopada njihov poslovni plan. Fudbal koji oni zagovaraju nema dodirnih tačaka sa Minovim. U aktuelnom timu Milana, Rajola ima četvoricu fudbalera: Donarumu, Romanjolija, Ibrahimovića i Bonaventuru. Golman i kapiten Rosonera zarađuju mnogo više novca od predviđene maksimalne plate: Điđo inkasira 6.000.000 po godini, a Romanjoli 3.500.000. Bonaventura i Ibrahimović su ovog  leta slobodni igrači i obojica će, to je izvesno, napustiti Milan.

Ne postoji šansa da Romanjoli produži ugovor sa Milanom ni za istu platu a kamoli za manju, tako da će Gazidis morati ovog leta da ga proda jer u suprotnom rizikuje da ga 2022. godine izgubi bez evra obeštećenja. Postoji samo jedan klub za koji bi Romanjoli igrao za istu svotu novca koju zarađuje aktuelno: Lacio! Alesio je idol navijača Lacija i nije isključeno da realizuje svoj san da zaigra u nebeskoplavom dresu sa brojem 13 (brod dresa Alesandra Neste koji nosi i u Milanu) ako ovog leta ne stigne unosna ponuda iz inostranstava.

Za Milan će tek pitanje Donarume biti trnovito. U interesu je Rajole i mladog golmana Rosonera da idu na isticanje ugovora sledeće godine tim pre što Singerovi nemaju nameru da mu ponude ni istu, a kamoli veću platu za produžetak ugovora. Muzika za Rajoline uši i miris velike provizije za jednog od najboljih mladih čuvara mreže na planeti. Za razliku od Romanjolija koji nema veliko tržište van Italije, Donaruma ima nekoliko zainteresovanih klubova na čekanju i nema sumnje da će Rajola znati da napuni džepove 21-godišnjem golmanu, a i sebi, naravno.

Gazidis nije uspeo da dovede nijednog ozbiljnijeg sponzora u Milan. Njegov posao će biti još teži posle epidemije koronavirusa, a već je morao da pristane na manju sumu od glavnog sponzora Emirejtsa u odnosu na aktuelni ugovor koji ističe. Novi dogovor sa aviokompanijom iz UAE će biti obznanjen vrlo brzo. Dodatni teret za Gazidisa je gradski rival. Inter je udvostručio svoja prihode u poslednje tri godine dok su se Milanovi smanjili i pali na nivo od pre 20 godina. Bez učešća u Ligi šampiona, bez velikih igrača, bez rezultata, sa revolucijama tima iz godine u godinu, povratak Milana u vrh evropskog fudbala postaje sve više deo novogodišnjih želja njegovih navijača koji su jedini ostali verni i na nivou sedmostrukog prvaka Evrope.

Piše: Željko PANTELIĆ
Foto: ©Reuters, ©AFP