SAMO I DOVOLJNO
Vidim sebe kao ostrvo koje je dovoljno samo po sebi – postoji i kada na njemu nema nikoga.
Nedavno mi je prijateljica u jednom od naših lamentiranja nad sopstvom rekla da ipak nije samodovoljna. Do tog trenutka sam osećaj ljubomore imala samo prema džez muzičarima i njihovoj potpunosti prilikom sviranja u klubovima. Njihova sloboda uprkos nametnutim normama i pravilima koje muzika zahteva me je uvek činila tužnom i srećnom u isto vreme.
Elem, osetila sam ljubomoru koju nisam razumela. Zašto me je uzdrmala ne tako srećna rečenica prijateljice koja odaje utisak upravo suprotan – žene koja može sve? Naše neprestano preispitivanje, upoznavanje sebe nikad do kraja i naše borbe sa unutrašnjim demonima nas svakodnevno iznenađuju. Ne volim iznenađenja, a opet već nekoliko dana razmišljam o tom nenajavljenom, mada kratkom, osećanju ljubomore. Priznajem, na mestu na kom se nalazim bilo bi bolje da mislim o tehnologoji pravljenja vina koje me noćima drži u neizvesnosti sna i budi pre nego što to moje telo želi. Možda je ostrvo pogrešno mesto za promišljanje jer ono upravo i jeste samodovoljno. Nadala sam se da će ostrvski gorostasi, te sluge vetrova, rasterati moje misli i loše raspoloženje daleko na pučinu i ostaviti mi prazan prostor da počnem svoju priču ispočetka. Ne razumem se u vetrove. Umesto soli zalepili su mi svoje iglice istine pravo u suštinu.
Ne brinem se za svoju prijateljicu jer je dovoljno upoznala sebe da zna da dalje sama ne može i ne želi. Ona ispred sebe ima cilj da postane poluostrvo, da se veže za kopno koje joj neće dati da otplovi i da sama luta nepoznatim prostranstvima. Njen cilj bi trebalo da joj ublaži tugu, samoću, usamljenost i ko zna još koja osećanja nepoznata meni. Ja cilj nemam i na tome se zasniva moje osećanje ljubomore.
Vidim sebe kao ostrvo koje je dovoljno samo po sebi – postoji i kada na njemu nema nikoga. Leti ga opsedaju turisti opčinjeni njegovom šminkom – toplim morem, mirisima, bugenvilijama i spontanošću kakvu nikad pre nisu doživeli. I ja, poput ostrva, volim površne odnose, kratkotrajne simpatije i ljubavi koje se iz njih rađaju. Volim vraćanje gde nam je nekada bilo dobro.
Tih nekoliko sedmica ćemo doživeti neponovljivo iskustvo – biće leto, pićemo vino i ješćemo dobru hranu; poštovaćemo se iako se ne poznajemo; otkrivaćemo jedno drugo, a kada odnos postane dovoljno blizak, bura će ga iznenaditi i rastaćemo se. Otići ćeš jer si otkrio da i ja poput otoka imam i druga godišnja doba. Iz leta prelazim u jesen kada sam i dalje lepa, ali mi raspoloženje i gostoprimljivost opadaju i bodu poput iglica koje čempresi odbacuju. Sledi zima u kojoj sam možda i najlepša zbog surovosti plavetnila koje na snegu s pravom podseća na oči haskija. Ta nepristupačnost budi želju za avanturom, ali tvoje poštovanje prirode ti ne dozvoljava da je narušiš. Zatim stiže proleće, ali tada ni otok ni ja nismo važni – nikome nismo u mislima jer sve se ponovo rađa, a mi već postojimo.
Na ostrvu je sve prolazno, kao i u meni – ljudi, želje, misli, potrebe, sreće i nesreće, godišnja doba. Ono što u nama ostaje su domoroci koji nas nikada ne napuštaju iako znaju da negde postoje manje surovi predeli u kojima vlada večno leto i gde opasnosti nema.
Ostrvo i ja dve smo samodovoljne (s)ličnosti. Zajedno sa našim domorocima se jedva primetno pomeramo. Moje ostrvo i ja, u dve različite zemlje živimo, ali istu prirodu imamo.