Odlazak legende ABA lige: Najteži momenat – Kecmanova trojka! Najslađi – pobeda nad Zvezdom u Areni!

Iako još nema zvanične odluke kada, kako i da li će se opšte nastaviti ova sezona ABA lige, jedna od legendi regionalnog takmičenja zna da je kraj. Ne samo sezone, već i karijere. Legendarni Cibonin kapiten Marin Rozić je nedavno objavio da je završio karijeru. Odlazi u penziju kao igrač sa najviše utakmica u istoriji Jadranske lige. Ali i kao najbolji strelac od postanka regionalnog takmičenja. 
„Kako sada stvari stoje, ja sam u penziji u koju me koronavirus gurnuo koji mesec ranije pre nego što sam planirao. Ne znam je li ovo sa pandemijom i zemljotresom u Zagrebu poruka da ostanem još jednu sezonu ili je poruka da je već bilo vreme da odem“, našalio se Rozić u velikom intervjuu za Večernji list.

Hrvatski košarkaš se prisetio najslađih i najtežih momenata tokom 16 godina karijere u Ciboni.
„Uvek ću pamtiti moju prvu utakmicu za Cibonu u Zadru kada smo čak i pobedili. Sećam se i finala sa Zadrom iz 2010. u kojem su oni vodili 2:1, a mi smo dobili četvrtu u Jazinama, a potom i petu u Zagrebu sa više od 20 poena razlike. Neću zaboraviti ni način na koji smo, u prošlosezonskom finalu, pobedili favoriziranu Cedevitu. I to sa 4:0 što je značilo da smo osvojili titulu bez poraza u plej-ofu“.  

Ipak, jedna pobeda je posebno draga... Ona nad Crvenom zvezdom usred Beograda u polufinalu plej-ofa ABA lige kada je Cibona bila autsajder.
„I danas mi izgleda nestvarno kako smo osvojili tu titulu. Delovalo je kao nemoguće da bismo mogli da pobedimo Zvezdu usred Beograda. I to u utakmici koja je donosila plasman u Evroligu. Zvezdaši jesu te večeri šutirali jako loše, ali mi smo imali neverovatno poverenje jedan u drugoga. Šarić je igrao sa nekom neverovatnom energijom sa kojom nas je sve zarazio. A plejmejker Blesingejm je pogađao bitne koševe kada god je trebalo. Uz to je išla i hrabrost trenera Rimca i Golemca da nam dozvole da igramo šmekerski, opušteno. Nakon pobede nad Zvezdom, u finalu nisam ni sekunda imao dilemu da ćemo Cedevitu, bez obzira što smo protiv sebe imali Nurkića, Smita, Reja... I trenera Repešu“.  

Uz svaki sport pa tako i košarku idu i oni teški trenuci.
„Najteže mi je bilo kada sam se 2010. povredio. Baš kada sam bio u igračkom zenitu, nakon što sam 2007. i 2009. nastupio na Evrobasketu, a 2008. na Olimpijskim igrama. Ahilova tetiva je popustila u vreme kada nam je svima postajalo jasno da je i opstanak kluba u pitanju. Kao kapiten sam bio i član uprave, odnosno predsedništva kluba i situacija nije izgledala nimalo dobro, ali smo ipak kao klub opstali“.  

Najviše ga boli poraz u finalu ABA lige od Partizana pre 10 godina.
„Nekima se tako nešto u karijeri nikad ne dogodi, a meni se desilo dvaput. Pokušavam zaboraviti ovu nedavnu Lukovićevu u Kopru, a nisam još zaboravio ni onu Kecmanovu iz finala ABA lige 2010. u prepunoj zagrebačkoj Areni. Ja tada nisam igrao zbog povrede, ali sam sa klupe skočio na Bogdanovića i počeo da salvim. Tako nešto je moglo da se dogodi samo u Zagrebu jer takav koš se, uz jedan napravljeni korak, ne može postići za 0.6 sekundi ako zapisnički stol ne zakasni sa uključivanjem sata“.

Što je Rozića zadržalo u Ciboni sve ove godine?
„U svom Mostaru sam i počeo da igram košarku sanjajući da ću jednog dana zaigrati u Ciboni i u reprezentaciji. Meni je od prvog do poslednjeg dana bila čast da budem deo nečega čega je deo bio i legendarni Dražen Petrović. Tako sam odgajan, a vi znate da Cibona u Hercegovini ima poseban status. Nisam imao potrebe da tražim hleba preko pogače. Meni je uvek bilo dobro u Zagrebu. Neko će reći da sam lud, ali to je bio moj izbor i ne kajem se. Ja sam svoj san ispunio i zadovoljan sam svojom karijerom“.

Mnogim sportistima je teško da podvuku crtu i kažu “ne idem dalje, vreme je da stanem”. Kako je to bilo u Marinovom slučaju?
„Nekako mi se to prirodno dogodilo. Iako nisam imao fizičkih problema, ipak sam ove sezone osetio da je kraj. Da igram još jednu sezonu, ne bi imalo smisla jer ja ne bih bio zadovoljan samim sobom“.

Rozić će ovog leta morati da se potpuno prešalta na posao sportskog direktora.
„Start u novom poslu sam zamišljao drugačije. Nisam očekivao da će se dogoditi usred pošasti kakva vlada svetom. A ona će znatno uticati na profesionalni sport. Na svetskom sportskom tržištu će sve da padne jer će posrnuti privreda, a to će onda doneti ne samo manje sponzora nego i manje javnog novca za sport. Vrhunski sport će se teško finansirati, a može se očekivati i pad cena igrača. U kojoj meri, teško je reći jer još ne znamo do kada će ovaj potpuni zastoj sporta da traje“.