Tokom marta depresirao je, više ili manje, kurs u evrima u većini zemalja članica Evropske unije koje imaju svoj novac; Bugarska je izuzetak. Depresirala je i turska lira. Drukčije stoje stvari u balkanskim zemljama koje su izvan EU i koje gotovo sve imaju fiksne kurseve, osim Albanije, gde je lek takođe depresirao u odnosu na evro. U većini ovih zemalja sa fiksnim kursom reč je o nekoj vrsti valutnog odbora, koji predstavlja čvrstu obavezu da se kurs neće menjati. To ne važi za srpski dinar. Da li je bolje da kurs dinara i dalje bude fiksiran ili bi povećana fleksibilnost bila bolja? Naravno, dok traje virusna epidemija.
Najpre, ima smisla ukazati na neke karakteristike monetarnih kretanja. U normalnim okolnostima i polazeći od jednostavne monetarističke jednačine, gde je količina novca pomnožena sa brzinom obrta određena nivoom cena pomnoženim sa domaćim proizvodom, više novca vodi višem nivou cena, to jest ubrzava inflaciju. Sada se, međutim, proizvodnja smanjuje, a takođe i brzina obrta novca. Šta bi centralna banka trebalo da radi? Da povećava ili smanjuje količinu novca?
Ovde bi trebalo imati u vidu da nema mnogo smisla nuditi kejnzijanski odgovor da bi trebalo da država zaposli ljude koji gube posao jer reč je o tome da virus diktira da ljudi ne idu na posao i sede u kući. Tako da javna ulaganja kao zamena za smanjena privatna ulaganja nisu rešenje. Delimično je moguće povećanje državnih usluga i usluga koje država finansira, pre svega zdravstvenih, ali to je čak i u epidemiji relativno mali deo delatnosti.
Šta bi onda trebalo da bude cilj monetarne politike? Da pomogne fiskalnoj politici, ali u veoma različitim okolnostima nego što je uobičajena recesija ili čak depresija. Uzmimo da privredne vlasti, fiskalne pre drugih, žele da održe proizvodnju na nivou na kojem bi bila kada epidemije ne bi bilo. Ili, drukčije rečeno, žele da prilagode fiskalnu politiku s privredom na tom, a ne na značajno smanjenom nivou koji diktira virus.
Uzmimo, dakle, da je pitanje da li bi centralna banka trebalo da vodi ekspanzivniju monetarnu politiku ukoliko bi fiskalne vlasti računale s virtuelnim nivoom proizvodnje ili bi trebalo da prilagodi količinu novca u opticaju sa stvarnim nivoom proizvodnje, koji je značajno manji nego virtuelni. Dakle, čime bi trebalo da se rukovodi centralna banka virusnim ukupnim proizvodom ili virtuelnim ukupnim proizvodom?
Uzmimo da je cilj monetarne politike i dalje neka inflacija koja se smatra poželjnom, te se stoga centralna banka njime i rukovodi. To su sve fiktivne veličine, one koje odgovaraju virtuelnoj, a ne virusnoj privredi. Ono što nije fiktivno za centralnu banku jeste brzina obrta novca, koja će biti usporena jer virus naprosto ne dozvoljava uobičajeno ponašanje, pa tako ni potrošnju. Tako da će biti smanjena vrednost umnožavanja količine novca sa brzinom opticaja. Pa ako se želi održavanje virtuelne proizvodnje, potrebno je da centralna banka poveća količinu novca.
Zašto bi monetarna politika trebalo da bude određena virtuelnom proizvodnjom, a ne virusnom? Zato što se očekuje da je reč o privremenom stanju stvari, pa je važno očuvati privredu, pod čim se podrazumevaju i zaposleni, i preduzeća, i finansijski sektor, i javne finansije, pa i spoljna trgovina kako bi se privreda relativno brzo oporavila.
E sada, tu kurs nije bez značaja jer utiče na količinu novca. Posebno ukoliko je, kao u Srbiji, rezervni, ili pravi, novac zapravo strani novac, pre svega evro. Ako je kurs fiksni, on određuje i količinu dinara pri tom kursu i uz datu kamatnu stopu centralne banke. Kamatna stopa, u uslovima fiksnog kursa, nije neposredno u rukama centralne banke, tako da su joj ograničene mogućnosti povećanja količine dinara. A to onda ograničava fiskalnu politiku. Jer potrebno je da budžet računa s virtuelnom, a ne virusnom privredom zbog toga što bi u ovom drugom slučaju trebalo računati samo sa značajno manjim prihodima od poreza. A ne i s monetarnom podrškom s kojom su poreski prihodi usklađeni s virtuelnom privredom.
Da li bi, dakle, bilo bolje da dinar depresira, što zvanični režim kursa dinara omogućava, ili ne? Kako je opasnost od inflacije mala, ako se računa s virtuelnom privredom, a potreba za većom količinom novca nedvosmislena, odgovor je pozitivan. Alternativno, potrebno je povećati strani dug, što bi moglo da ograniči mogućnosti centralne banke da pomogne fiskalnoj politici. A to opet da uspori povratak sa virusne na nivo proizvodnje koje je sada virtualan, ali bi trebalo da bude stvaran kada se epidemija okonča.
Na izbor monetarne politike utiču i struktura uvoza i izvoza, ali i ona je, mislim, povoljna za fleksibilniji kurs u virusnim uslovima. Značajnu ulogu u izvozu igra hrana, gde izvoznici mogu da utiču na cenu, a u uvozu roba koja ima smanjenu tražnju u uslovima epidemije. Tako da kurs ne bi trebalo da ima negativan efekat na spoljnotrgovinski bilans. Ali to je, svejedno, od sekundarnog značaja dok je virus još tu.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR