Talas nasilja koji je zahvatio Kosovo 17. i 18. marta i za sobom ostavio mrtve ljude, spaljene kuće i crkve i podstakao novi talas iseljavanja Srba nikoga nije iznenadio.
Od trenutka kada su srpske vojne i policijske snage napustile teritoriju KiM, a kontrolu nad njom preuzele međunarodne snage, počelo je albansko nasilje nad Srbima koji ostali u svojim domovima.
Specijalna operacija
Ubijanje, prebijanja, podmetanje požara, verbalno nasilje, sve je to imalo za cilj da preostale Srbe zastraši i natera ih da odu kako bi Kosovo i Metohija postali etnički čisti. Albanskim ekstremistima naruku su išli predstavnici međunarodne zajednice, koji su teror nad Srbima posmatrali ravnodušno ili blagonaklono, nalazeći opravdanje za svoje nečinjenje u stavu da „Albance niko ne može da spreči da se osvete za zlo koje im je naneo Milošević“. Period posle 16. juna 1999. godine, kada su poslednje srpske jedinice napustile Prištinu, bio je obeležen brojnim incidentima, a pogrom je visio u vazduhu...
Kao i mnoge druge specijalne operacije ove vrste, i kosovski pogrom počeo je plasiranjem dezinformacije u medijima.
Elektronski mediji na Kosovu 16. marta objavili su da su se tri dečaka u selu selu Čabra, u opštini Zubin Potok, udavila kada su, bežeći od pasa i dece iz susednog srpskog sela Zupče, upali u Ibar. Prema toj vesti, četvrti dečak, njihov drug, preživeo je pad u ledenu vodu, i on je bio glavni izvor medija. Kasnijim istragama Unmik policije utvrđeno je da su ovi navodi bili netačni, te da na osnovu ponuđenih dokaza „nije postojala osnovana sumnja o počinjenom krivičnom delu od strane bilo kog pojedinca ili pojedinaca“.
Portparol Unmika Neridž Sing izjavio je da je posle tragedije preživeli dečak bio pod pritiskom albanskih medija i političara da optuži Srbe iz Zupča. A drugi portparol Unmik, Derek Čepel demantovao je da su dva dečaka stradala bežeći od Srba i ocenio da je nasilje bilo planirano. Ali koga je bilo briga za istinu...
Počelo je u Kosovskoj Mitrovici, pa u Čaglavici kod Prištine, Prizrenu, Peći, Đakovici, Obiliću, Podujevu, Gnjilanu, Svinjaru i u skoro svim mestima južno od Ibra gde su živeli Srbi.
Kfor i Unmik su se kasnije pravdali da su bili zatečeni ovako masovnim i brutalnim nasiljem Albanaca nad Srbima i da je to bio razlog njihovog neadekvatnog i neblagovremenog reagovanja. Prema njihovim izvorima, u nasilju nad Srbima 17, 18, ali i 19. marta učestvovalo 60.000 Albanaca.
Hronika događaja i stradanja u kosovskom pogromu obimna je i potresna. Navešćemo samo nekoliko crtica: snajperista iz južnog dela Mitrovice ubio je Borivoja Spasojevića i Makedonku Janu Tučev na drugoj strani Ibra; u selu Svinjare popaljene su srpske kuće, a žene i decu međunarodne snage evakuisale su transporterima, da bi kasnije morali da se vrate i po muškarce; u Prištini se tridesetak osoba zabarikadiralo u jednom stanu, odakle ih je na kraju dana evakuisao Kfor, a Crkva Svetog Nikole spaljena je i oskrnavljena, nakon što je u kanalizacione cevi sipan beton (!); u Obiliću je rulja linčovala 16 starijih osoba koje su na železničkoj stanici čekale voz, u nadi da će moći da odu na bezbednije mesto; u Lipljanu su albanski policajci išli ispred mase i naređivali Srbima da napuste domove da bi ih evakuisali, pošto „neće moći da ih zaštite“, a Albanci su upadali u prazne kuće i pljačkali ih; u Prizrenu je u spaljenoj bogosloviji Kirilo i Metodije izgoreo Dragan Nedeljković, a rulja koja je tražila krv napala je nemalu bazu Kfora, u koju se sklonilo 58 Srba. U ovom gradu spaljeni su Saborni hram Bogorodice Ljeviške (12. vek), zatim hramovi iz 14. veka: Crkva Svetog Spasa, Crkva Svetog Nikole Tutićeva, Crkva Svete nedelje, Crkva Svetog Pantelejmona i Crkva Svetog Kozme i Damjana, pa Crkva Svetog Georgija Runovića iz 15. veka i Saborni hram Svetog velikomučenika Georgija (19. vek). Spaljen je i manastir Svetih arhangela, a bratstvo od sedam monaha je evakuisano.
Nenadoknadiva šteta
U kosovskom pogromu zapaljena su ili minirana 32 pravoslavna hrama, a šteta koja je time naneta kulturnoj baštini Srba nenadoknadiva je.
Poslednji, slabiji talas nasilja prošao je 19. marta. Ali posledice su ostale: jedan deo prognanih čije su kuće i stanovi uništeni smešten je u improvizovane kolektivne centre ili privatno na KiM, a dobar deo njih odselio se u centralni deo Srbije.
Cilj albanskih političara bio je postignut: u svest srpskog stanovništva usađeni su strah od neizvesnosti i besperspektivnosti življenja na KiM.
Četiri godine kasnije, 17. februara 2008, Kosovo je, mimo odredbi Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244 UN, proglasilo nezavisnost. Voker, Klark, Klinton, Holbruk i Kušner nisu zalud dolazili...
ZAKULISNA AKTIVNOST IZRAZ FRUSTRACIJE ALBANACA
U isto vreme, arhitekte samostalnog Kosova u svetu nastavljale su diplomatsku i zakulisnu aktivnost na sprovođenju svog plana. Tako su se, na primer, šest meseci pre pogroma, u Prištini okupili Vilijam Voker, američki general, šef misije OEBS i tvorac „slučaja Račak“, Vesli Klark, glavnokomandujući snaga NATO u agresiji na SRJ, Bil Klinton, tada već bivši predsednik SAD, i Ričard Holbruk, idejni kreator Dejtonskog sporazuma i nezavisnog Kosova, kao i Bernar Kušner, prvi šef Unmika na Kosovu i Metohiji. Između ostalog, Ričard Holbruk i Bernar Kušner upozorili su na odlučnu borbu OVK za nezavisnost Kosova, te preneli pretnje OVK da će nasilje eskalirati „ako međunarodna zajednica nastavi sa odlaganjem određivanja konačnog statusa Kosova prema željama OVK“.
Pogrom je, praktično, najavljen kao „izraz frustracije Albanaca što svet nema razumevanja za njih“. Odatle je sledilo da „nisu oni krivi...“
BELO POLJE KOD PEĆI AMERIKANKA MORALA DA UBIJE PREDVODNIKA RULJE
U Belom Polju, selu u koje su se Srbi, izbegli 1999. godine, vratili da obnove svoje kuće i opet tu žive, četrdesetak meštana noć između 17. i 18. marta provelo je u parohijskom domu, da bi se lakše odbranili. Kad su ujutru Albanci došli da zapale zgradu u kojoj su ovi bili, jedna Amerikanka iz sastava UN policije pucanjem iz pištolja u vazduh upozorila ih je da se ne približavaju prestravljenim Srbima u domu. No taj hitac u vazduh nije zaustavio nasilnike. Rulja je nastavila da se približava, pa je Amerikanka pucala opet - ovog puta u predvodnika razularene mase, i ubila ga. Tek tada su nasilnici stali, a zatim je italijanski Kfor oklopnim vozilima, pod kišom kamenica, evakuisao Srbe povratnike iz sela.
Žrtve
Borivoje Spasojević (63), 17. mart, Kosovska Mitrovica, pokošen rafalom Jana Tučev (rodom iz Makedonije, 1968), 17. mart, Kosovska Mitrovica, ubijena iz snajpera Nenad Vesić (54) 17. mart, Lipljan, podlegao ranama zadobijenim od bombe Dobrivoje Stolić (50), 17. mart, Drajkovci kod Štrpca, ubijen pucnjem na kućnom pragu Borko Dobrivoja Stolić (22), 18. mart, Drejkovci kod Štrpca, podlegao ranama zadobijenim od pucnja na kućnom pragu Slobodan Perić (52), 17. mart, Gnjilane, izboden metalnom šipkom Zlatibor Trajković (53), Kosovo Polje, spaljen Dragan Nedeljković (55), 17. mart, Prizren, izgoreo u zgradi bogoslovije u Prizrenu
(Kurir.rs / Momčilo Petrović / Foto:Profimedia)
NE PROPUSTITE
