UKLETI MART! MESEC TRAGIČNIH DOGAĐAJA U SRBIJI: Streljanje premijera Srbije Zorana Đinđića (5)
Specijal -
Ključna figura rušenja režima Slobodana Miloševića i nosilac demokratskih promena u Srbiji na početku 21. veka ubijen je kad je najavio obračun sa organizovanim kriminalom koji je zarobio zemlju
Ključna figura rušenja režima Slobodana Miloševića, predsednik vlade posle prevrata izvedenog 5. oktobra i nosilac demokratskih promena u Srbiji na početku 21. veka Zoran Đinđić ubijen je u dvorištu zgrade Vlade Republike Srbije u Beogradu 12. marta 2003. godine. Ubio ga je Zvezdan Jovanović, pripadnik Jedinice za specijalne operacije, s prozora kancelarije 55 na drugom spratu zgrade Zavoda za fotogrametriju u Ulici admirala Geprata 14.
Pozadina atentata
Iako pozadina atentata nikada nije razjašnjena, smatra se da je neposredan povod za ubistvo bila Đinđićeva rešenost da se obračuna sa organizovanim kriminalom u Srbiji, čiji su istaknuti predstavnici bili pripadnici takozvanog zemunskog klana, s Miloradom Ulemekom Legijom, Dušanom Spasojevićem Šiptarom i Miletom Lukovićem Kumom na čelu.
foto: Profimedia
U decembru 2002. godine, na predlog vlade, donet je Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala, kojim su uvedeni Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal i Specijalni sud. Uvedena je i institucija svedoka-saradnika, a prvi koji je to trebalo da bude bio je Ljubiša Buha Čume, otpadnik od zemunskog klana. On je davanje iskaza specijalnom tužiocu završio 11. marta kasno uveče.
Ubistvo
Dvanaesti mart Zoran Đinđić je prvobitno bio nameravao da provede kod kuće zbog bolova u nozi, koju je povredio mesec dana ranije, ali je na kraju odlučio da ode do zgrade Vlade, gde je imao zakazane sastanke od 13 sati. Tri vozila došla su po premijera, do njegove rezidencije u Užičkoj ulici broj 40, što je bila uobičajena procedura. Po Đinđićevom ulasku u srednji automobil kolona je krenula ka Vladi.
Kolona se na parkingu zgrade Vlade zaustavila tako da je automobil u kojem se nalazio Đinđić bio postavljen tačno ispred ulaza broj 5, na dva-tri koraka od vrata. Telohranitelji su mu pomogli da izađe iz automobila jer je Đinđić tada koristio štake.
Kad je premijer izašao iz vozila, šef obezbeđenja Milan Veruović mu je dodao štake i krenuo s njim do ulaza u zgradu, a onda se vratio da zatvori vrata automobila. Dok je Đinđić otvarao vrata zgrade, Zvezdan Jovanović je ispalio dva metka iz puške „hekler i koh G3“ sa udaljenosti od oko 130 metara. Prvi metak pogodio je Đinđića u grudi, dok je drugi pogodio Milana Veruovića u trbuh i zatim, rasprsnuvši se o zgradu, Đinđiću naneo ranu na desnoj butini.
Pripadnici obezbeđenja uneli su Zorana Đinđića u zgradu, gde su pokušavali da ga ožive dok su čekali Hitnu pomoć, a zatim su ga posle nekoliko minuta, ne dočekavši ambulantno vozilo, uneli u auto i odvezli ga u Urgentni centar.Tamo je, uprkos naporima lekara, preminuo u 13.30. Policija je ubrzo blokirala saobraćaj na izlazima iz Beograda. Pored toga, saobraćaj u gradu je bio blokiran policijskim vozilima i barikadama, a hiljade ljudi su se peške vraćali kući s posla. Ljudi i automobili bili su nasumice zaustavljani i pretresani.
Akcija „Sablja“
Akcija potrage za atentatorima nazvana je „Sablja“. Počela je neposredno nakon ubistva premijera, 12. marta 2003, i trajala do 22. aprila 2003. godine. Predstavlja jednu od najvećih policijskih akcija u istoriji srpske policije - privedeno je 11.665 osoba povezanih s organizovanim kriminalom, a među njima je bilo dosta javnih i estradnih ličnosti.
foto: Profimedia
Vođe zemunskog klana Dušan Spasojević i Mile Luković krili su se sve do 27. marta 2003. godine, kada ih je policija pronašla i likvidirala jer su prilikom hapšenja otvorili vatru na policiju. Milorad Ulemek Legija skrivao se do 2. maja 2004. godine, a onda se predao.
Presude
Posle suđenja koje je trajalo više od četiri godine Vrhovni sud je 2008. potvrdio kaznu Miloradu Ulemeku i Zvezdanu Jovanoviću od 40 godina zatvora. Članovi zemunskog klana Aleksandar Simović, Ninoslav Konstantinović, Sretko Kalinić i Vladimir Milisavljević osuđeni su na po 35, Miloš Simović, Milan Jurišić Jure i Branislav Bezarević na 30, Dušan Krsmanović na 20, Željko Tojaga na 15, a Saša Pejaković osuđen je na osam godina zatvora.
ULOGA LJUBIŠE BUHE ČUMETA USPON I PAD ZEMUNSKOG KLANA
Dva su razloga uspona zemunskog klana koji su na vrhuncu svoje moći izvršili atentat na premijera Zorana Đinđića: preuzimanje poslova od Ljubiše Buhe Čumeta i njegovih „surčinaca“ i udruživanje Milorada Ulemeka Legije i Dušana Spasojevića Šiptara.
foto: Ana Paunković
U knjizi „Vidimo se u čitulji, dvadeset godina posle“ Vojislav Tufegdžić, pozivajući se na policijske izvore, iznosi tezu da je Legija od jednog krila DB dobio zadatak da likvidira ubice Željka Ražnatovića. On je, opet, za taj posao odabrao ljude Dušana Spasojevića Šiptara. Oni su sa Legijom sastavili spisak krivaca za Arkanovu likvidaciju, dodajući usput i ljude koji su se nečim njima zamerili, i krenuli u obavljanje „državnog posla“. Tako je ubijeno više od trideset njihovih protivnika...
U službenoj belešci Poskoka, policijske jedinice za suzbijanje organizovanog kriminala, ostala je beleška iz 2001. godine o novom klanu: „Pouzdano se zna da imaju svoja uporišta u policiji na različitim nivoima, preko kojih prikupljaju informacije o planovima policije, aktivnostima, pojedinim radnicima. Vrše stalne pokušaje prodora u pravosudne i političke strukture. Za potkupljivanje lica iz navedenih struktura koriste velike sume novca, poklanjaju automobile, nakit, mobilne telefone... Pokušavaju da utiču i na kadrovsku politiku i postavljanje svojih ljudi na za njih bitna rukovodeća mesta u policiji i pravosuđu... Novac stečen kriminalnim aktivnostima investiraju uglavnom u nekretnine, praveći sebi ogromne kuće, poslovne prostore u zemlji i inostranstvu, a tako zarađen novac nastoje da legalizuju...“
Klica propasti zemunskog klana bila je sadržana u njihovom uspehu: u leto 2002. bili su toliko jaki da su se odlučili na obračun s Ljubišom Buhom Čumetom, vođom surčinskog klana.
Buhi su dali otrov njegova žena Ljiljana i Dejan Milenković Bagzi, ali je preživeo. Potom su se „zemunci“ odlučili na atentat. U avgustu 2002. pucali su na njega u krugu surčinske firme „Difens“, ali se umešao slučaj: njima, kojima je ubijanje bilo zanat, zaglavile su se puške i Čume je preživeo. Odlučio je da postane zaštićen svedok i sve ispriča policiji...
NISU HTELI DA ODUSTANU NEUSPELI ATENTATI „ZEMUNACA“ NA ĐINĐIĆA
1.BUBANJ POTOK
Sredinom februara 2003. grupa atentatora u kojoj su bili Zvezdan Jovanović, Željko Tojaga, zvani Žmigi, i Mile Luković, zvani Kum, planirala je da ubije Đinđića na auto-putu, sa uzvišenja u blizini naplatne rampe Bubanj potok, prilikom Đinđićevog povratka s Kopaonika. U blizini je bio i Dušan Spasojević sa još nekoliko „zemunaca“, ali su odustali iz nepoznatog razloga.
2.BEOGRADSKA ARENA
Đinđić je 21. februara 2003. trebalo da otputuje u zvaničnu posetu u Banjuluku. Kolonu vozila koja su se kretala auto-putem Beograd-Zagreb ka aerodromu brzinom od oko 130 km na sat presekao je pripadnik zemunskog klana Dejan Milenković Bagzi. Namera mu je bila da zaustavi kolonu da bi ostali „zemunci“ iz zasede, koja je tu bila postavljena, projektilom iz ručnog bacača zolje ubili premijera. Milenković je tada priveden samo zbog falsifikovanja isprava i pušten iz pritvora nakon četiri dana. Ni do danas se ne zna da li je u pitanju bila zavera u koju su bili uključeni i policajci ili njihov nemar, ali do atentata 12. marta ne bi došlo da su mu tada oduzeti mobilni telefoni jer bi tako bilo ustanovljeno da je član zemunskog klana.
3.SKUPŠTINA
Samo nekoliko dana kasnije, 7. marta, grupa u kojoj je ponovo bio Zvezdan Jovanović planirala je da snajperom ubije Đinđića ispred zgrade Savezne skupštine sa gornjeg nivoa garaže „Tri lista duvana“, na uglu Ulice kneza Miloša i Bulevara kralja Aleksandra, ali je od toga odustala jer su se zaverenici plašili da ih ne snime sigurnosne kamere sa zgrade pošte u Takovskoj ulici, kao i zato što ne bi uspeli brzo da pobegnu jer su bili parkirani na gornjem spratu garaže.
SUDBINA KUJA KRIJEŠTORCA
MISTERIOZNA SMRT SVEDOKA
Kujo Kriještorac, vlasnik pekare, u trenutku atentata bio je pored svog auta parkiranog uz zgradu odakle je pucano na premijera. U iskazu policiji on je posvedočio da je tu video jednog od pripadnika zemunskog klana Vladimira Milisavljevića Budalu. Nepunih godinu dana kasnije, 1. marta 2004, Kriještorac je pod nerazjašnjenim okolnostima ubijen, najverovatnije da bi bio onemogućen da svedoči na sudu. Po iskazu drugog „zemunca“ Sretka Kalinića, Krijetorčevo ubistvo organizovao je Luka Bojović, blizak saradnik Milorada Ulemeka.
