Don Lolo – čovek što je obojio Realovu slavu

(Veliki Realov čovek, Lorenco Sanz 1943 - 2020)

Duhovi basnoslovne prošlosti mogli su konačno da odahnu. Smirili su se pod blještavilom tek izgrađenog stadiona budućnosti u Amsterdamu. Bio je 20. maj 1998. Na velikom satu “otkucava” 22.03...

Kako ono beše... Sa boka podiže Kristijan Panući; u skoku je Raul, onako oniži, ali bolji od Pesota; lopta pada pravo na levicu Roberta Karlosa, tribine brundaju, svi su na nogama; spoljnom, a kako bi drukčije brazilski bombarder, ali nije je potrefio najbolje; lopta nema potrebnu snagu, jedva da je prošla ispod noge Marku Julijanu; Montero je neodlučan... ay, ay, ay, el fatal error; Peđa Mijatović izranja niotkuda, kupi otpadak, smireno prolazi pored Perucija i...

Madridski div ponovo je na nogama!

Predrag Peđa Mijatović u 66. minutu čuvenog finala sa Juventusom postigao je svoj prvi gol u Ligi šampiona za sezonu 1997/98. i Real Madrid postao je šampion Evrope. Posle pune 32 godine! Dok je slavio pobedonosni pogodak, tada jugoslovenski reprezentativac, jurio je travom amsterdamske lepotice kao muva bez glave, poglednom tražeći jednog čoveka. Nikako nije uspevao da ga “ulovi”, gungula u loži... Nema veze... Taj će čovek pronaći njega dvadesetak minuta kasnije. Ovekovečeno fotografijom za sva vremena: Gazda Lolo Sanz sišao je na teren i najjači zagrljaj podario svom ponajboljem sinu.

Prošle su 22 godine od te večeri... Ne, 21 godina devet meseci i 28 dana.
“Da me ostavi ovako, bez mogućnosti da se pozdravimo... Mnogo mi je teško. Ovo je jedan od najtužnijih dana u mom životu. Smatrao sam ga za oca”, kazao je jutros za Marku Predrag Mijatović opraštajući se od voljenog predsednika, vraćajući usput sećanja na jedan od najvažnijih dana u istoriji madridskog giganta.

Lorenco Sanz ušetao je na veliku fudbalsku scenu iz senke Ramona Mendoze, svog harizmatičnog prethodnika. Mendoza je uzeo pet titula šampiona Španije zaredom, trudio se da zadrži stare manire Kraljevskog kluba – fino počešljani i uglađeni fudbaleri, obavezno odelo i kravata, zlatni sat na poklon rivalima – i da na tome pokuša da povrati evropsku slavu. Sanz je imao skroz drukčiji pristup, mnogo sličniji Silviju Berluskoniju ili Tapiju iz Marselja. Došao je s podočnjacima umornog kockara, debelom cigaretom među zubima i mangupskim stavom da Real mora da menja svoju filozofiju iz korena. Šmekerski osmeh, tu i tamo neka prevara, milionče ili dva ispod žita, slatka obećanja... Nije se libio ni najradikalnijih sredstava da dođe do cilja.

Lolo Sanz promovisan je krajem 1995. Oasis je bio na vrhuncu, setiće se oni nešto stariji, Wonderwall osvajao svet, a u Španiji vlast prvi put promenjena posle 14 godina. Tom Henks i Forest Gamp i dalje su punili sale. Ne, ništa od toga ne može ni da takne milionsku armiju navijača Belog kluba i ništa Mendozu ne može da spase te jeseni. Ni svi silni domaći trofeji, pobede protiv Barselone... Real šesti, bez Evrope?! Tek drugi put u istoriji.

Ništa ne može da spase Mendozu... A i kako bi? Toliko dece, toliko Kraljevića čezne za davnom evro-slavom. Niko rođen posle Franka ne razume zašto tata i deda kažu “najbolji klub na svetu”.

Lolo Sanz obratio se mladima na svojoj inauguraciji...
“Čujem da se mnogi pitaju, nisu sigurni... Reći ću vam – ovo je bio, jeste i biće najveći tim na svetu. Hala Madrid! Uspećemo zajedno”.

Lorenco Lolo Sanz pet godina vodio je Real Madrid. Od 1995. do 2000. Osvojio je dve Lige šampiona. I samo jednu titulu prvaka. U njegovoj eri klub je promenio prioritete – prvo Evropa, pa domaći trofeji. Tako je ostalo do danas.

Navijači su umeli da kažu da je Don Lolo obojio slavnu istoriju Reala jer je pod njim – da, one Mijatove večeri 1998 – osvojena prva od šest titula prvaka Evrope “u boji”. Sve prethodne slavile su se uz crno-bele slike sa TV prijemnika...

Prvi prelazni rok Lorenca Sanza – leto 1996 - upamćen je kao najžešći u dotadašnjoj istoriji fudbala. Potrošeno je, za ono vreme, neverovatnih 56.000.000 evra, koliko Madriđani nisu keširali za sve prethodne godine otkako se plaćaju obeštećenja za transfere.

Iz Kelna je stigao golman Bodo Ilgner, iz Milana Kristijan Panući, iz Intera Roberto Karlos, iz Sampdorije Klarens Sedorf, iz Portugeze Ze Roberto... Kao šlag na tortu bila su angažovanja Davora Šukera i Predraga Mijatovića. Kako je kasa bila potpuno ispražnjena, Sanz je duboko zavukao ruku u soptveni džep i platio tandem nekadašnjih “Čileanaca”.

Zbog Mijata ozbiljno će zaratiti sa Valensijom, pa će narednih godina baš Real i Valensija biti najomraženiji rivali u Španiji.

Pošto su na Šamartenu od ranije već bili Fernando Jero, Raul Gonzales, Guti i Fernando Redondo, bilo je jasno da su Madriđani formirali najbolji tim još od vremena Necera i Brajtnera. Na sve to, Sanz je pre svih igrača dogovorio dolazak u to vreme najtraženijeg evropskog trenera – Fabija Kapela.

Italijanski stručnjak neće se dugo zadržati na klupi – od Sanza i Kapela krenuće i ono nepisano pravilo da Realu nije važno samo da pobeđuje, već način na koji pobeđuje – ali njegovo ime i renome poslužiće Sanzu da posle nepunih godinu dana svoje vladavine ponosno stane pred članove skupštine i bez da bekne zasluži aplauz kakav se nije desio od predsednikovanja Santijaga Bernabeua.

Real je pod Sanzom dobrovoljno abdicirao od krune i gospodstva i to je bila ideja predsednika lično. Jer smatrao je Sanz da u doba novih fudbalskih gazda širom Evrope, mnogo bližih sumnjivim poslovima i ljudima diskutabilnog morala nego lepim manirima; u vremenu nadolazećih menadžera i mešetara - Real mora da se menja.

Sve prethodne generacije što su obeležile slavna razdoblja nosila su nadimke po nekom od velikih trenera, igrača, po čuvenoj sezoni ili najvećoj utakmici. Razred koji je obeležio prve tri godine Sanzove vladavine poneo je naziv “La Quinta del Ferrari”. I podsećao je na naziv nekakve bande.

Radi se o tome da je klub na inicijativu petorice zvezda (Mijatović, Šuker, Sedorf, Panući, Roberto Karlos) kružni tok na prilazu u Valdebebas pretvorio u parking za skupocene automobile koje su najpre njih petorica počeli da dovoze.

Nije se moglo sakriti – društvance je volelo noćne izlaske i dobro druženje. Znao je i Sanz za sve to, ali nije mnogo činio da bilo šta spreči. Ostao je nepokolebljiv u stavu da je Realu za “dizanje iz mrtvih” potreban elektro-šok, nešto novo, drskije, bezobraznije, slobodnije. Sve kako bi se i klub i navijači izvukli iz učmalosti i depresije u koju su upali čekajući “septimu”.

I ispostavilo se da je bio u pravu. Real Madrid prvi put je zaličio na Holivud krajem devedestih. Biće to snažan temelj za sve što će uslediti – pre svega za Galaktikose. Mada će Lolo Sanz kasnije tvrditi kako su baš Galaktikosi nešto najgore što je Realu moglo da se dogodi...

Lorenco Lolo Sanz znao je da raspašoj ne može dugo da traje, još manje da donosi rezultate. I Šukera i Mijatovića i u ono vreme mladalački razuzdanog Sedorfa, pa Panućija – rasprodaće bez mnogo žala. Sve u dva, tri prelazna roka. A nastaviće da dovodi “jaka” imena. Posle višemesečnih pregovora Sampdoriji je uzeo Kristijana Karembea, iz Brazila je stigao Savio, iz Saragose Fernando Morijentes, iz Liverpula Stiv Mekmanaman... U isto vreme akademija je izbacila Ikera Kasiljasa i Samjuela Etoa.

Bilo je i promašaja, razume se, a jedan od predvodnika svakako je naš Perica Ognjenović.

Real Madrid je na finale Lige šampiona, na Sen Deniju protiv Valensije, istrčao sa samo trojicom igrača iz Amsterdama – Raul, Karlos i Redondo. I to je bio pravi pokazatelj kako je Sanz zapravo majstorski iskoristio “La Quinta del Ferrari”, pa se okrenuo novim izazovima.

I eto još jednog trenda koji će početi da bude karakterističan za Kraljevski klub: stare zasluge su za muzej. Biće karton u prirodnoj veličini na Bernabeuu gde će turisti moći da se slikaju sa svojim starim idolima. Biće i banket posle svakog novog uspeha i oni će biti pozvani...

Nema mesta za patetiku...

Lolo Sanz napravio je težak kiks kada je u leto 1999. kupio Elvira Baljića i Nikolu Anelku. Dao je je za njih dvojicu preko 55.000.000 evra, a klub još nije bio izašao iz dugovao napravljenih tri godine ranije.

Real je u Parizu tukao Valensiju sa 3:0. Sanz je bio presrećan i iste noći doneo je odluku da raspiše vanredne, prevremene izbore. Druga fatalna greška. Zanesen pariskim lampionima uspeha mislio je da mu više niko ništa ne može. A Florentino Perez bio je mnogo zeznut igrač.

Perezov kec iz rukava bio je Luis Figo. Sanz je kazao da će ponovo biti prvak Evrope. I opet i opet. Nije shvatio da su dve titule utolile žeđ i da sada Holivud pati za onim što je Barselona imala – Ronaldo, Rivaldo, Litmanen, Klajvert. I ključ – Perez je u igru ubacio osvetu kao tajni adut. Figo će biti odgovor za Luisa Enrikea!

I onda kao malj, izveštaj finansijske komisije: Real Madrid na dan taj i taj duguje skoro 100.000.000 evra.

I Perez: Nije problem, pokriću to.

Lolo Sanz više nije imao šanse...

Šest godina kasnije probao je da se vrati:
“Pravac kojim vode klub nije dobar. Izgrađuju arogantni Madrid, sa mnogo marketinga, a malo pravog fudbala i zabave. Volim i ja sjajne igrače, ali na ovaj način postajemo čudovište. I što je najgore gigant sa nogama od gline. Madrid mora da bude tim koji svi vole, širom zemlje i Evrope. Putujem, gledam utakmice po provicnciji... Nekad su nas voleli, sada nas mrze. Ta reč Galaktikosi mnogo nam je zla nanela. Da biste bili najbolji na svetu ne morate to da ponavljate svaki dan. To je ta arogancija o kojoj govorim, zbog koje nas mrze”.

I na kraju indirektno priznanje da je sam započeo tu holivudsku priču...
“Da, imali smo Mijatovića, Šukera, Sedorfa, Panućija... Ali niko od njih nije bio tu u pariskom finalu. Promenio sam kurs. I pritom, svi ti igrači imali su galaktički kvalitet. A Bekam? Ne volim kad dovodite igrače samo da biste prodavali dresove”.

Nije vredelo, Real je već bio ogrizao u ono što ćemo nazvati moderan fudbal, novo doba.

Don Lolo Sanz probao je tokom iste godine da preuzme posrnulu Parmu. Uplatio je na ime depozita oko 7.000.000 evra. Kasnije nije mogao da pronađe još 20 i sve mu je propalo.

Nikad više nije bio veliki igrač.

Ostala mu je samo debela cigara. I podočnjaci.

Adiós​, Lolo!