Mnogo promaje od „prozora“

Pored poraza Srbije od Gruzije, ovog vikenda je i aktuelni svetski prvak Španija na svom parketu lagano izgubio od Poljske 69:80, a ako se tome pridoda i da je evropski prvak Slovenija poražena od Mađarske koja je posle toga savladala i Ukrajinu, može se na prvu loptu zaključiti da „svi sad igraju košarku“.

Što je prepevani alibi koji su često koristili fudbaleri Srbije, ali i definicija prepolućenog sporta, koji je kad je košarka u pitanju, sastavljen od tri „nespojiva“ dela.

Mnogo je papira i minuta već potrošeno u raspravama o sukobu FIBA sa jedne, i Evrolige i NBA sa druge strane i posledicama koje snose uglavnom igrači, a periodično i košarkaški savezi.

Američka i evropska profesionalna liga imaju svoja pravila, FIBA ne smatraju krovnom organizacijom niti ih njena takmičenja na bilo šta obavezuju, ne pada im na pamet da puštaju svoje igrače na okupljanja reprezentacija u sred sezone.

S druge strane, za razliku od stolovanja Bore Stankovića na čelu te organizacije, iz FIBA potpuno svesno i inadžijski izmišljaju kvalifikacije u formatima koji nisu potrebni i u obimu koji je bespotreban

Poslednji primer je vrlo ilustrativan: za Eurobasket koji se dogodine održava u četiri države organizovane su kvalifikacije u kojima su sa predrundom učestvovali bukvalno svi.

A u još dva „prozora“ (četiri utakmice) igraće ukupno 32 ekipe podeljene u osam grupa, od kojih će 24 učestvovati na završnom turniru.

Kvalifikacije igraju i selekcije četiri domaćina (koje su se samim tim plasirale), i aktuelni evropski prvak Slovenija, a zanimljivo je da će u celoj toj papazjaniji ispasti samo osam ekipa. Zdrav razum nalaže da je jedino tumačenje za ovakav sistem, a i odluku da u završnici učestvuje 24 ekipe (kao i na Mundijalu 32) da se FIBA oglasi kao važna i neizostavna. Kao posledica razumljive frustracije zbog gubljenja primata u klupskim takmičenjima sopstvenim brljotinama i čvrstog ostajanja iza busija u ratu sa Evroligom i rušenja mostova sa NBA, koje je uspostavio baš Bora Stanković.

Kompletna priča opravdana je razvojem košarke i davanjem prilike svima da se takmiče sa boljima i najboljima, i to bi sa bazično sportskog aspekta bilo razumljivo.

Ali takvog efekta jednostavno nema, iako će iz FIBA „iznenađenja“ koja se dešavaju iskoristiti kao svoj argument. Efekta nema i to se najbolje vidi po rezultatima na velikim takmičenjima na koja dolaze i oni koji to nikako ne zaslužuju, time ih razvodnjavaju te smanjuju interesovanje, pa i marketinški efekat.

Videli smo kako je izgledalo Svetsko prvenstvo sa 32 ekipe i veliki broj utakmica sa 30 i 40 plus razlike. Videćemo i kako izgleda Eurobasket sa 24 ekipe, a biće slično, ali nećemo čuti suvislo obrazloženje zašto se prvenstvo Starog kontinenta sada organizuje na četiri godine, a međuprostor se popunjava gomilom manje ili više beznačajnih utakmica, sa značajnim troškovima.

Ni popularizacija košarke nije dovoljan argument, niti se iko otima za TV prava za „prozorske“ mečeve, niti su dvorane baš popunjene. U borbi za svoje interese oba „pregovarača“ (FIBA i Evroliga) svako na svoj način sve više satiru košarku kao takvu i sve oko nje. A nije da ne može biti drugačije.