Navijačka revolucija u Čileu: Protiv sistema, kapitalizma i Skolarija

Negde su navijači narod i sa narodom, a negde, kao potpuno odrođeni. Jer zaboravlja se da je fudbal igra sirotinje, proletarijata i da je kao takva uvek u sebi nosila iskru slobode i slobodnog mišjenja, ali i bunta protiv surovog, izrabljivačkog kapitalizma ili pak opresivnih režima. Setimo se samo Milutinca... Setimo se i 5. oktobra...

No, druga su sada vremena, na tribinama najvećih sede turisti i "turisti", klubovi su postali brendovi, a oni su prošireni na internacionalni nivo, a navijanje… u najmanju ruku slabo, smešno. Beskrvno. Toliko, da se sa razglasa pušta lažni huk tribina ili pak iritatna muzika koja više smeta nego što doprinosi.

Ali navijači i njihov pokret nisu svuda pretvoreni u statiste na travnatim tržnim centrima, već i dalje dišu punim plućima, pitaju se za mnogo toga i spremni su da odgovore kako treba. I uvek su tu, u narodu.

Da su i dalje vredni divljenja, da i dalje zalužuju da gospodare tribinama iako su često nesnosni, bučni, nestrpljivi i prosti dokazali su poslednjih meseci, pa i ovih dana los aficionados najveći klubova Čilea. Pokazali su jednom ljudskom žrtvom i litrama prolivene krvi.

Ako ne znate šta se dešava tamo, na drugom kraju sveta, ne čudite se. Mejnstrim mediji izbegavaju vesti u kojima se goloruki narod podigao na silne žandarme i vojnike koji zlodelima štite korumpiranu elitu. Da nam slučajno nešto takvo ne padne na pamet.

A u Čileu - revolucija!

"Ovo je borba protiv kapitalizma", kratko je rekao jedan od navijača.

Daleko je Čile, na drugoj strani sveta te nam i podaci odatle teže stižu, ili nas često i ne interesuju, ali ti ljudi tamo, ti navijači bore se za univerzalne vrednosti. Uhvatili su se, kako i treba navijači to da urade, u kolo sa narodom u pokušaju da povedu revoluciju koja bi dovela do rušenja režima koji radi samo za najbogatije. Smanjili su plate, penzije, povećali takse, razna davanja... Došlo je do grla. Poznata priča?

Bilo kako bilo, na ulicama revolucija koja traje već neko vreme, tačnije od oktobra prošle godine i čak je malo zamrla u 2020. sve do tragedije na tribinama. Ima i i mrtvih i ranjenih i smenjenih. I nije gotovo.

Naime, kad su krenuli protesti, prvenstveno organizovani zbog nejednakosti – varnicu je zapalilo kad je gradski prevoz poskupeo za, verovali ili ne, četiri dinara?! - desničarski predsednik Sebastijan Pinjera je reagovao kao i svi slični njemu. Silom. I relativno mali i mirni protest zahvaljujući njegovim "merama" - to jest izvođenjem naoružanih bezbednosnih snaga i divljačkim reagovanjem koje je stajalo života nekoliko desetina običnih ljudi, a mnoge doživotno osakatilo - zapalio je požar. Revoluciju. Milioni su izašli na ulice, narod je bukvalno poludeo. Počelo je da miriše na građanski rat u inako već decenijama duboko podeljenoj zemlji. Podeljnoj između bogate manjine i siromašne većine, ali pre svega između klerofašista iliti desničara koji sidro traže u čuvenom diktatoru i masovnom ubici, Avgustu Pinočeu, čoveku koji je u krvi ubio 1973. demokratiju i uz podršku CIA i levičara demokratski izabranog, marksističkog predsednika Salvadora Aljendea. Rov između njih je dubok i moguće ga je preskočiti samo revolucijom. Zato Čile i gori.

"Policija i vlast nas ubijaju, piju našu krv. Za nas nema života, nema pravde" upozorava Savka Kiroga, navijačica Univerzitat de Čilea.

Policija je 28. januara zbog deljenja levičarskih flajera brutalno nasrnula, polomila mnoge ljude i pritom na tribini ubila 37-godišnjeg Horeha Moru, popularnog Neka, jednog od istaknutijih navijača Kolo Kola, ali njihovog levog krila. Ubrzo su njegovi saborci reagovali i napravili sastanak sa ostalim navijačkim grupama iz zemlje i krenuli da podržavaju proteste koji su krenuli da zamiru, ali pre svega na ulicama.

Tako su se u prvim redovima ove narodne bune, koji uglavnom predvode studenti, našli konačno i navijači koji su sve do brutalne smrti Neka držali više-manje po strani. A sada se biju golim rukama sa raznim bezbednosnim službama, čuvaju ulice i narod od paramilicija i falangi koje daju sve od sebe da ubiju svaku iskru otpora. Ali i dalje se iz vikenda u vikend penju na tribine, pružaju podršku svojim miljenicima, i naravno pevaju protiv Vlade. Sve češće isteruju policiju sa stadiona, probijaju kordone bukvalno prsa u prsa.

"Pinjeira, smrade! Ti si ubica, isti si Pinoče!" ori se pesma sa trbina tamošnjih stadiona.

I Vlast je trepnula! Na kraju su pristali na praktično sve što je narod tražio, pa čak i na referendum o promeni ustava koji je dogovoren za 20. aprila. Mnogi su smenjeni, vlada je osakaćena, ali se Pinjeira i dalje drži funkcije kao pijan plota.  Sebe ipak nije smenio, pa protesti i dalje traju.

I utiču i na sam fudbal. Uprava Kolo Koloa je tako posle smene Marija Salasa sa mesta šefa struke ponudila čak 1.500.000 dolara za sezonu kako bi na klupu dovela čuvenog Brazilca Luiza Felipea Skolarija. Međutim, nisu očekivali jedan problem. Naime, kako je vest o interesovanju za Skolarija objavljena tako se po društvenim mrežama pojavio i intervju koji je Brazilac dao 1998. godine, a u kome između ostalog kaže i da je “Pinoče uradio više dobrog, nego lošeg”. Inače, spekuliše se da je za vreme Pinočea ubijeno između 1.200 i 3.200 kritičara vlasti, uglavnom levičara i socijalista. Kad se intervju pojavio mnogi su digli glas protiv Skolarijevog imenovanja, mada tek treba da vidimo kakav će biti epilog.

Na stranu sad to, Čile je samo još jedan primer da navijače, te pokrete mladih ljudi zaslepljenih ljubavlju i loptom treba gajiti i poštovati. Ali na pravi način, uz prave vrednosti i poruke. Da služe i sportu i sebi, i na kraju krajeva, svom narodu.

Foto: ©AFP