Ko se oprobao u komediji, zna šta je tragedija

Mnogo puta bio sam na probama u društvu zabavnih glumaca koji su po prvi put čitali smešnu scenu. Smeh je odjekivao salom za probe i svi su se rastajali nasmejani, uvereni da „imaju hit".

Manje je bilo zabavno kada su scenu čitali po drugi put. Treći put je to postajalo mučenje.

Veliki deo procesa proba je predstavljao grozničavi napor da ponovo otkriju šta je to bilo smešno u prvom trenutku.

Mogućnost da se publika uopšte neće smejati postajala je sve izglednija. „Oslanjanje na glumčev smeh je najdalji domet samoobmane," napisao je Mos Hart u svojim divnim brodvejskim memoarima.

Opredeljujući se za „komični zalogaj", naša pozorišta se najčešće zadovoljavaju odveć malim i suviše lakim.

Bezbedna osrednjost 

Upravnici biraju proverene naslove, reditelji prepuštaju komediografske tekstove zabavnim glumcima, koji se, opet, oslanjaju na nekoliko poznatih i ne preterano inventivnih komičnih efekata, pa se oko svega mnogo i ne trude.

Sve ostaje na mršavim dosetkama, koje se ne rasplamsavaju u pozorišnu igru.

Ne jednom mi se dogodilo da gledam dobre glumce kako „gordo posrću" na predstavama koje ne prevazilaze zabavni nivo i estradnu matricu.

Oni su na sceni činili mnogo da bi oživeli tekstove koji počivaju na prozirnoj i predvidljivoj konstrukciji i kojima nedostaje mnogo toga da bi bili uverljivi.

Međutim, ponekad je upravo zahvaljujući glumcima, koji su uložili trud da popune prazna mesta u komadu, moguće lepo provesti dva časa u pozorištu.

Kad groteska postane farsa 

U svojim selektorskim traganjima za komedijama gledao sam predstave koje prate i oni gledaoci koji ne dolaze na pozorišne premijere, upravo oni koji ne osećaju obavezu da prema svemu što vide budu superiorni, hladni i pomalo nadmeni.

Želeo sam da proverim svoje premijerne utiske sa gledaocima od kojih zavisi život predstave i mogao sam da utvrdim da pojedine predstave, s pravom, imaju siguran život.

Opet, dešavalo se da, naizgled čvrsto postavljena premijera, samo posle nekoliko repriznih izvođenja promeni žanr komada - od groteske pređe u farsu i tako izgubi dragoceni smisao.

Međutim, kada bih glumcima ponekad ukazivao na potrebu da bi trebalo da predstavu „drže čvrsto", pomalo nevino, pozivali su se na „život predstave", koji se nastavlja i mimo namere samih autora.

Takva opravdanja mi nikada nisu bila prihvatljiva. Mera i jasno središte oduvek su bili pravi korektiv.

Komično bombardovanje 

Pojedini autori, u želji da aktualizuju svoj pristup, uvode elemente koji ne pripadaju temi i žanru komada.

Postala je praksa da se na sceni komunicira mobilnim telefonima ili koriste kompjuteri, čak i kada se radi o komadima koji su nastali u 18. ili19. veku.

Međutim, kada se u predstavi komedije pojavi i vozilo hitne pomoći, stvar prestaje da bude smešna. U jednoj od takvih „komedija" gledao sam i kadrove NATO bombardovanja Srbije.

Dotadašnji napori glumaca su se rasuli pred snagom dokumenta koji ne pripadaju žanru predstave.

Naše pozorište pati od nedostatka tekstova savremenih komedija.

Nije to, međutim, slučaj samo kod nas. U razgovorima sa kolegama i saradnicima iz susednih zemalja stalno se provlači pitanje da li mi imamo neku novu komediju koja bi bila zanimljiva za repertoare njihovih pozorišta.

Nasmejte se i vi 

Kao neplaćeni agent, nastojim da pronađem tekstove koji bi mogli da pređu granicu i progovore o temama i problemima koji se tiču gledalaca iz drugih kultura.

Nisam uspevao u tome, jer se skoro svako traganje završavalo na sigurnim igračima: Branislav Nušić i Dušan Kovačević.

Naše pozorište ponekad pati i od nedostatka svežih rediteljskih ideja. Gledao sam tri komedije koje je produktivni reditelj uradio u toku jedne pozorišne sezone. Tekstovi su imali komični potencijal i ansamble koji bi taj potencijal mogli da prevedu u komičnu igru.

Ipak, sve je ostajalo na terenu korektnog „proizvoda", bez supstance i komičnih sastojaka.

Odsustvo interesa da se u komediji preispita tradicija ili učita savremenost ipak nije dominantna crta repertoara komedije na srpskim scenama.

Videli smo nova čitanja Sterije, Šekspira, Molijera i Nušića. Rezultati su neujednačeni, ali se pokazalo da se u delima ovih pisaca nalazi neiscrpno vrelo inspiracije ya radoznale autore.

Umiranje od smeha 

Viktorijanski glumac Edmund Kin je na samrtnoj postelji, kad ga je neko upitao kako se oseća, rekao: „Umiranje je lako, komedija je teška".

Kada radite klasično dramsko delo (na primer Hamleta), imate neograničeno zadovoljstvo u otkrivanju onoga što zovemo ljudskim sudbinama.

Ako se prilikom scenskog izvođenja komedije publika ne smeje, ne možete je optuživati da nije sagledala najviše ciljeve drame, jer se podrazumeva da je glavni cilj komedije smeh.

U najboljim predstavama komedija se i te kako se mogu otkriti ljudske sudbine i tamne strane ovog sveta, kao što je to moguće i u predstavama tragedija. Tako postaje jasno da „tragično" i komedija mogu sasvim lepo da se sjedine u delu koje predstavlja „naš svet".

Da bi se to dogodilo, nephodno je da reditelji i glumci pronađu sredstva kojima će artikulisti klasične i savremene komade u novom ruhu i novom duhu.

Komedija jeste ozbiljan posao. Neke od takvih predstava ćemo gledati na Danima komedije.

Autor je selektor 49. festivala "Dani komedije"