Šampioni u ogledalu

Sreda, treći dan turnira je drugi put od starta takmičenja da su veliki šampioni bili na delu. I znate šta, malo je nedostajalo da bukvalno u svemu, u meču Federer – Krajinović, vidimo rezultatsku reprizu pobede Novaka Đokovića nad Japancem Tacumom Itom.

Pogledajte taj odnos: Novak je pobedio Ita za 95 minuta, protivniku je prepustio sedam gemova, osvojio je 93 odsto poena posle ubačenog prvog servisa.

Federer je bio bolji od našeg Filipa Krajinovića posle 92 minuta, ispustio je šest gemova i imao 77 odsto poena posle prve serve. Novak je prvi set „spakovao“ za 22, Rodžer za 20 minuta. Možete naći dosta sličnosti. Jer u pitanju su ekspeditivnost, efikasnost, šampionska rutina.

Reklo bi se, stajali su svako pred svojim šampionskim ogledalom i blago nagovestili svima kakva uzbuđenja leže pred nama u nastavku turnira. Jer delovalo je gotovo u svemu da smo gledali karbonske kopije mečeva dvojice poslednjih šampiona turnira u Melburn parku.

Neke stvari se jednostavno znaju i mogu se naslutiti i anticipirati, pa i u tenisu. Novak će pobediti Ita, Federer Krajinovića. Bila je ogromna verovatnoća za tako nešto i ispostavilo se kao tačno. Jer mečevi na startu turnira, ma koliko papirološki delovali laki za favorite, ipak su dobra prilika da vidimo sa kakvim arsenalom su stigli na prvi ovogodišnji samit „velike četvorke“.

Osluškujem ovde reportere, publiku, gotovo svi već sada trljaju ruke i očekuju novu istorijsku bitku teniskih kolosa iz Srbije i Švajcarske. Ovog puta u polufinalu, a ne kao letos na Vimbldonu, u finalu.

Voljom žreba i sportske sreće, Švajcarac već sad na horizontu vidi jasan znak polufinala, u njegovom delu žreba gotovo da više nema nekog kadrog da ga u ovom stravičnom ritmu, u kojem je započeo turnir u Melburnu, zaustavi. Ispali su iz njegove četvrtine žreba Denis Šapovalov i Mateo Beretini, ali i Grigor Dimitrov i talentovani Hubert Hurkač. Ostao je večiti maratonac Milman koji ga je 2018. pobedio na US Openu, ali i mušičavi Italijan Fabio Fonjini, i to je to. Neko da ga zaustavi sada, Pelja, Pol, Fučović, Kveri, Sandgren? Teško, vraški teško.

S druge strane, Novak ima znatno težu predikciju puta eventualne druge nedelje jer su u njegovoj četvrtini i Stefanos Cicipas, Miloš Raonić, Marin Čilić i Roberto Bautista Agut, te Dijego Švarcman i naš Dušan Lajović. Teže nego za Rodžera, jer u ovom delu kostura favoriti nisu trokirali.

Novak je protiv Ita delovao mnogo fokusiranije nego protiv Štrufa, a odlično se snašao i u težim vremenskim uslovima, po jakoj sparini i neobično jakom vetru koji je u večernje sate doneo novu oluju, neku čudesnu kišu koja je ostavljala crvene tragove. Pustinska prašina? Čestice smoga? Moguće. Izvesno kao i što je Novak imao apsolutnu kontrolu meča, baš kao i Federer protiv Filipa Krajinovića.

Ito sve što je mogao jeste da trenira Novakove udarce iz streča, baš ga je u tome razapinjao, ali špage su svoje odradile. Nema nedostižnog za kralja Melburna. Efekat maestralne defanzive, pa potom sve efikasniji servis, evidentan uticaj Gorana Ivaniševića i insistiranje na bitnosti što većeg broja lakih poena u ovoj fazi karijere.

Ovakav Federer, naštelovan kao skupoceni Roleks, čije sekundare ne otkrivaju znake preskoka ili slabosti, gde je svaki udarac udžbenički i vrhunski, elegantan, odmeren, precizan, gde servisom i volejem rešava ogroman broj poena – ozbiljna je pretnja Novaku.

Neka vas ne zavaraju njegove godine, Rodžer je izgleda rešio da možda više nego ranije vrati taj svoj nekadašnji oreol, taj hladnokrvni izraz lica teniskog ubice, igrača koji „proždire“ sa lakoćom svoje protivnike. Jer je, čini se, za dve brzine agresivniji nego što je to bio slučaj u dobrom delu protekle sezone.

Njegova trka sa Rafom i Novakom, njihova igra velikih brojki, ne da nije gotova, već deluje kao da se tek zahuktava. I to već sa scenografijom postavljenom u Melburnu – sve to najavljuje pakao od završnice turnira i fantastičnu godinu pred nama.

Federer je utegnut kao struna, lakog koraka, napada kao preiskusan tigar. Ipak, njegovi potencijalni demoni turnira su demoni prošlosti, naročito sećanja na poraze od Novaka. Te reminiscencije na izgubljene prilike, 40:15, meč lopte, sve to što se pretvorilo u noćne more, u katastrofu koja vreba iz senke, negde u njegovoj podsvesti. Jer, ma koliko da deluje da je trenutno neranjiv, niko, pa ni on sam nema tu čarobnu memorijsku gumicu da sve očas izbriše.

Gde je u svemu trenutno Novak? Njegova putanja je svakako drugačija. Možda je u turnir ušao sporije, ali imajte na umu i emotivno pražnjenje u Sidneju i ATP Kup, i to sve u vreme dok se Federer odmarao i kovao taktiku za osvajanje Melburna.

Novak ipak u sebi ima te esencije velikih pobeda, duboko sakrivene u sebi, ne izlaže ih previše dnevnoj svetlosti. To je njegov dragoceni bunar sećanja iz kog crpi ogromnu energiju, zna da može, da je Australija njegova prekomorska kraljevina i da mu ni sada niko neće moći ništa ako nastavi da bude onaj pravi Novak, ako sve bude funkcionisalo po sistemu odavno stvorenih šampionskih rutina.

Svestan je da će na putu do osme krune, opet morati težim putem, preko svojih najvećih rivala, u areni u kojoj će opet gromoglasno navijati za njegove protivnike. To će biti nova bitka za budućnost, ali i za suštu tenisku istoriju. Ovo su godine boldovanog tipa u teniskim almanasima, kada se, kao u kakvom mitskom zaveštanju, sudaraju kolosi i čitava teniska planeta od toga podrhtava. Menjaju se samo epicentri, od Melburna do Londona, Pariza i Njujorka.

Gde je u ovoj priči o šampionima Dušan Lajović? Da budem jasan i koncizan, na putu ka svojoj punoj igračkoj zrelosti, najboljem plasmanu na ATP listi. On kipti od pozitivne energije, od emocija koje mu daju razarajuću snagu. Nastavi li da igra ovakvim ritmom nije daleko dan kada će biti ne samo deo Top 20, već možda i Top 10.

A Filip Krajinović? Teško je reći, kada mu pored svega nedostaje i malo sreće da se ustali tamo gde mu je po snazi talenta i mesto. On ne prestaje da bude teniski rudnik prepun zlatnih žica, ali koje se, na žalost, teško vade. Njihov bljesak, kao i sjaj nespornog talenta, ume da bude zaslepljujući, ali traje kao treptaj udaljene zvezde. Nedostaje mu daha, ima dosta nedorečenosti. Uvek je na granici toga jer u vazduhu stalno lebdi taj utisak da on može daleko, daleko više.

Jasno je da može, videlo se to i u meču protiv briljantnog Federera, on ima taj talenat koji tera svakoga da mu ukaže dužan respekt i koji neminovno izaziva ushićenje. Ako možete da dođete do brejka protiv paklene servis mašine Federerove igre – sve možete.

Suština je u ponavljanju, koliko u svemu tome možete da istrajete. To je ono što izdvaja najveće šampione od ostalih. Teniska linija života – linija konstantnosti. Zato su Novak, Rodžer i Rafa teniska božanstva najvišeg reda, oni to vrhunsko redovno ponavljaju. Traju. To im je navika, kao vezivanje pertli ili pranje zuba pred spavanje.

I kao posledica svega, osvajanje trofeja. Čarobno, zaista.