Papirne kese – koliko li je samo drveća stradalo

Kako drugačije nazvati to što su, u cilju zaštite životne sredine, tanke, plastične zamenjene relativno debelim i velikim papirnim kesama? Nekako sumnjam da su ove nove baš stigle iz reciklaže i zbunjeno razmišljam koliko je samo drveća stradalo da bi se našle ovde, u mojoj prodavnici.

Iako me "duša boli" dok uzimam jednu i u nju pakujem četiri-pet mandarina shvatam da drugačije trenutno ne može. Za veće voće i povrće ili ono koje uzimam na komad ni ranije nisam koristila kese, ali za ovo sitnije, poput mandarina, moram.

Znam da je plastika najgore moguće rešenje, ali ovo razbacivanje s papirom još mi teže pada. Dok banane, s olakšanjem, ubacujem direktno u korpu pitam se šta smo dobili zabranom koja je na snazi od početka godine. Iako sam joj se radovala sad mi se čini da, kao i mnogo puta do sad, nismo baš mnogo razmišljali o sprovođenju onog što je dogovoreno i usvojeno.

Pade mi na pamet da sam poslednji put voće u papirnim kesama videla još kao devojčica, osamdesetih... Sećam se tog debelog papira koji se jedva savijao i hvata me panika od same pomisli koliko je tu celuloze potrošeno. Ipak, drugo je to vreme bilo. Kupovalo se i trošilo mnogo manje nego sad, plastične kese i ambalaža bile su retkost, a ekološka svest svodila se na skupljanje starog papira i poneku akciju čišćenja i pošumljavanja. Nije se mnogo govorilo o "velikim" temama, globalnom otopljavanju i štetnosti i neuništivosti plastike.

Doduše, plastika tad i nije bila tako veliki problem kao danas. Voda i sokovi su se (bar kod nas) još uvek pakovali u staklene flaše, plastične čaše i escajg bili su retkost, a kese su se kupovale i čuvale. Sećam se da su ih neke moje (starije) komšinice redovno prale i sušile na terasi. Tad smo im se smejali, a danas bi ih verovatno proglasili prvoborcima u zaštiti životne sredine.

Devedesetih smo oskudevali u svemu, ali plastika je polako i sigurno osvajala tržište. Otvaranjem prvih privatnih preduzeća za njenu proizvodnju, predmeti i kese od plastike postali su dostupni svima. Sve što ste mogli da zamislite pravilo se od tog jeftinog i opasnog materijala koji je, čini mi se, pretio da zameni sve druge.

Dok smo se "bahatili" i sa pijace i iz prodavnice kući vraćali sa gomilom kesa u kojima je najčešće bila po jedna namirnica, nismo baš puno razmišljali o tome šta ustvari radimo i koliko nepovratno uništavamo prirodu. Sramota me je da priznam da sam jednom, seleći se u drugi stan, pronašla pravo malo skladište najrazličitijih kesa koje sam godinama skupljala i, ne znam ni sama zašto, čuvala.

I kao što čovek počne da vodi računa o ishrani i načinu života tek kad ga snađe neka bolest tako je i naša ekološka svest počela da se budi onog trenutka kad smo shvatili da se menja klima, da su nam reke zagađene, da udišemo loš vazduh.

Plastika je, hvala bogu, počela da "izlazi iz mode". Ispočetka stidljivo i uz brojne podrugljive poglede, a zatim i sve ponosnije, počeli smo da nosimo platnene cegere, više puta koristimo iste kese i pakujemo zajedno do juče nespojive proizvode.

Ponosna sam na sebe što se odavno tako ponašam iako su me prodavci, sve do trenutka kad su kese počele da se naplaćuju, gledali čudno kad na kasu donesem voće na koje je direktno zalepljena cena. Nudili su mi da "to spakuju" i pokušavali da razdvoje namirnice po nekom njihovom redu, ali sam to odbijala i, na opšte zaprepašćenje, sve zajedno trpala u platnenu torbu uz opasku da mi kese ne trebaju.

E, baš zbog te moje istrajnosti radovala sam se trenutku kad su kese počele da se naplaćuju i mnogo očekivala od ove zabrane o kojoj sam pisala na početku.

Priznajem da sam, na kraju, prilično razočarana jer, ako smo zabranili plastične da bi koristili papirne, ne valja nam posao.

Rešenje su, verujem, prave biorazgradive kese, a njih, izgleda, još uvek nema na našem tržištu ili bar tako kažu neki stručnjaci. Dok, po ko zna koji put, konstatujemo da je "zakon donet, ali ima problema u njegovoj primeni", ostaje nam da, kao one moje komšinice iz osamdesetih, smislimo neki svoj način da se izborimo za čistiju budućnost.