Jer, do trenutka kada će poteći gas balkanskom turom Turskog toka, bez obzira na sve najave, moraćemo još čekati. U razgovoru za Novi magazin dr Petar Stanojević, profesor na Fakultetu bezbednosti, govori o trenutnoj energetskoj situaciji u Srbiji i Evropi, koja koliko god da se “nećka”, ostaje zavisna od ruskog gasa. Profesor nam najpre objašnjava ranije iznet stav da bi u slučaju nepostizanja sporazuma Ukrajine i Rusije najugroženija bile Srbija i BiH.
Balkanske zemlje bi bile najugroženije jer nemaju alternativne izvore i pravce snabdevanja prirodnim gasom. Konkretno, najviše bi bile pogođene Srbija i BiH. Bugarska i Grčka tek od pre neki dan imaju mogućnost da se snabdeju iz Turskog toka, a do tog dana bile su u sličnoj situaciji kao Srbija i BiH, posebno Bugarska. Grčka ima mogućnosti da se snabdeva i iz LNG terminala u blizini Atine, a uskoro i iz gasovoda TAP&TANAP. Makedonija ima vezu sa Bugarskom, pa ni ona ne bi bila više ugrožena. Rumunija proizvodi gasa skoro koliko troši. Srbija ima samo jedan ulaz iz Mađarske, a BiH je povezana preko Srbije. Prekid snabdevanja preko Ukrajine značio bi da moraju da se traže alternativni pravci i rešenja. To bi moglo da bude snabdevanje iz gasnih skladišta u Mađarskoj, ukoliko je tamo uskladišteno dovoljno gasa, ili negde sa severa iz pravca Slovačke, Austrije i Nemačke. Verovatno da bi se gasa našlo dovoljno, imajući u vidu relativno male količine koje su potrebne Srbiji, ali bi svakako bio po višoj ceni nego što danas plaćamo. Srbiji zimi svakako nedostaje od jedan do dva miliona metara kubnih gasa dnevno za obezbeđenje minimuma potreba koje mora da uveze i pored postojanja skladišta u Banatskom Dvoru.
Šta je sa gasovodima TAP i TANAP? Svojevremeno je predsednik Vučić najavljivao da bi Srbija mogla kupovati azerbejdžanski gas?
Gasovodi TAP i TANAP, kojim bi azerbejdžanski gas trebalo da stigne do Turske, Grčke i Italije, za nas ništa neće značiti ukoliko ne izgradimo već dugo planiranu interkonekciju sa Bugarskom. Takođe, Bugarska i Grčka moraju da se povežu interkonektivnim gasovodom, što je planirano za kraj 2020. Ukoliko bi se ove interkonekcije izgradile, Srbija bi mogla da računa i na neke druge snabdevače sem Gasproma, i to bi samo po sebi stvorilo konkurenciju koja je, sudeći po mnogobrojnim primerima iz skorije prošlosti, uvek uticala na sniženje cena gasa i povećanje sigurnosti snabdevanja.
Do tada ostaje nam da se nadamo skorom završetku kraka Turskog toka preko Bugarske. Koliki je zaista značaj ovog gasovoda za Srbiju, pre svega sa stanovišta energetske bezbednosti?
Značaj ovog projekta za Srbiju je veliki jer Srbija napokon dobija drugi pravac snabdevanja gasom, postaje tranzitna zemlja, a ruska strana ovim napokon izvršava svoje obaveze iz Energetskog sporazuma. Teško je zamisliti da cena gasa iz ovog pravca neće biti niža nego preko Mađarske jer su transportne takse kroz Mađarsku poslednjih više od 20 godina nerealno visoke.
Pitanje rokova je nezaobilazno. Ispostaviće se da su novinari proveravali dokle se stiglo sa postavljanjem cevi i da ne teče sve tako “glatko”, kako najavljuju predstavnici vlasti. Koliko je realno da gas potekne kroz Srbiju sredinom godine?
Načelno bi se moglo reći da ovakvi kapitalni objekti često kasne i probijaju rokove. Severni tok 1 je kasnio oko 20 godina od ideje do realizacije. Uzimajući u obzir informacije iz medija da je rok Saudijskoj kompaniji koja izvodi radove na izgradnji u Bugarskoj 20 meseci i da je predviđeni rok završetka 2021, moglo bi se sumnjati u najavljene rokove. Međutim, imajući u vidu skoro potpisani sporazuma Gasproma i Ukrajine o transportu gasa u narednih pet godina preko ukrajinske teritorije, Srbija ne bi trebalo mnogo da brine oko rokova završetka balkanskog Turskog toka.
Može li Turski tok doživeti sudbinu Južnog toka, koji je zaustavljen upravo u Bugarskoj koja i sada trpi najžešće pritiske zbog saradnje sa Rusijom i Turskom?
Ja spadam u optimiste koji misle da projekat balkanski, tj. Turski tok neće biti prekinut jer, kao i Severni tok 2, odgovara aktuelnoj energetskoj politici EU. Veoma je teško rešiti pitanje sigurnosti snabdevanja Bugarske, Srbije, BiH i Makedonije bez ovog projekta. Interesantno je da Nemačka i Bugarska naglo povećavaju kupovinu američkog oružja, nadajući se možda da na neki način daju Americi kompenzaciju. Vrlo je teško predvideti kakvi će sve pritisci biti na Bugarsku, ali je logično da se na nju vrše jer bez nje nema ovog projekta. Nažalost, jednom je već uspelo da se pritiscima Bugarska odvrati od Južnog toka. Nema razloga da sumnjamo da neće opet biti pokušano. Međutim, s obzirom na to da je balkanski/Turski tok već priključen na Bugarski transportni sistem, nemoguće je zaustaviti tok gasa prema Grčkoj i Rumuniji, a i prema Srbiji kada bude izgrađena interkonekcija sa Bugarskom. Količine će biti manje, ali će sigurno gas teći, pa se samim tim postavlja i pitanje smislenosti pritisaka da se projekat prekine. Ipak, ne isključujem mogućnost da se preduzeća koja grade ovaj gasovod nađu pod udarom sankcija. Koliko američke sankcije mogu biti efektivne, u ovom slučaju je diskutabilno jer većina njih nema poslove u SAD, a njihovi direktori tamo ne putuju često.
Konačno, da li je Evropa posle izgradnje mnogih gasovoda i dalje zavisna od ruskog gasa? Tim pre što, bez obzira na masovni prelazak na alternativne vidove energije, potreba za gasom ipak raste.
Nemačka je ove godine završila svoj program Nuclear exit, a predviđa da izađe i iz uglja do 2038. Trendovi uvođenja elektro-automobila podrazumevaju da se oni snabdevaju strujom iz obnovljivih ili “zelenih” izvora energije. S obzirom na to da su obnovljivi izvori energije nepouzdani jer se ne može predvideti da li će vetar duvati ili Sunce sijati, gas ostaje veliki “zeleni” i pouzdan izvor energije za potrebe kompenzacije. Proizvodnja gasa u Evropi pada, a potrošnja raste i, sve zajedno, to konstantno povećava evropske potrebe za gasom. S obzirom na to da su Gaspromove cene niže, oni su konkurentniji. To se vidi po laganom rastu udela ruskog gasa u ukupnom evropskom gasnom pulu, koji je dostigao već 40 odsto, i po veoma niskom stepenu korišćenja mnogobrojnih novoizgrađenih terminala za tečni naftni gas. Trenutno, Evropa nije interesantna kao tržište jer je cena u Evropi oko 50 odsto niža nego na Dalekom istoku, pa svi prvo žele tamo da prodaju gas. Generalno, na srednji rok, ozbiljne alternative ruskom gasu nema.
Pogledajte razgovor:
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR